U septembru 2009. godine na Kajmakčalanu je postavljena spomen-ploča sa natpisom koji je izazvao zbunjenost, a zatim i gnev u srpskoj javnosti. Nepotpisana spomen-ploča bila je posvećena Makedoncima koje je „mobilisala srpska okupatorska vlast“. Isticalo se i da su mobilisani muškarci stradali za „tuđi interes i podelu Makedonije“ (http://www.politika.rs/sr/clanak/105334/ Drustvo/Slavna-istorija-naseg-zaborava).
Nedugo potom ploča je polomljena, a priča je od tada pala u zaborav. Učešće Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu i dalje se doživljava kao isključivo „srpska priča“u kojoj nema mesta za Makedonce, kao uostalom ni za pripadnike drugih manjina koji su ratovali pod srpskom zastavom . Tako je „Kuvar Trajče“, koga je u filmu Žike Mitrovića „Marš na Drinu“ (1964) glumio jugoslovenski glumac Petar Prličko, ostao jedini Makedonac čije učešće u Prvom svetskom ratu u srpskoj vojsci neće biti upitno sa stanovišta srpskog „velikog narativa“. S druge strane, makedonska istoriografija pominje cifru od 53.000 Makedonaca koji su, kako se navodi, prisilno mobilisani u redove srpske vojske 1914–1918. godine. Ovaj tekst će na tragu istorijskih izvora ponuditi verodostojne činjenice o učešćuetničkih Makedonaca u srpskoj vojsci tokom 1914. Naročita pažnja biće posvećena njihovom doprinosu u odbrani Smedereva u novembru 1914.
Vardarski puk
Sa proširenjem Kraljevine Srbije na prostor Kosova i Metohije, Novopazarskog Sandžaka i Makedonije postavilo se pitanje uključenja lokalnog stanovništva u srpsku vojsku. Još 1913. godine formirano je 5 novih divizijskih oblasti preko kojih bi se vršila regrutacija. Procenjivalo se da Srbija u narednih deset godina može da udvostruči svoju vojničku snagu zahvaljujući činjenici da na novopripojenim teritorijama živi oko 1,5 miliona novih podanika. Ipak, usled etničke, verske, ali i kulturneraznovrsnosti na ovom prostoru, pozivanje mladića u srpsku vojsku pokazalo se kao ogroman izazov za srpsku upravu. Pri tome, ne treba zanemariti da novi regruti nisu uživali ista građanska prava kao njihovi vršnjaci iz starih granica Kraljevine Srbije.
U aprilu 1914.godine više hiljada regruta-hrišćana iz Novih oblasti pozvano je u vojsku. Formirano je nekoliko jedinica, pri čemu je najznačajniji bio Vardarski puk. Kao mesto služenja, regrutima su određeni garnizoni širom pretkumanovskih granica Kraljevine Srbije. U Beograd i Požarevac su tako pristigli mladići iz Preševskog i Kumanovskog bataljona, dok su u Niš došli regruti iz bivšeg Novopazarskog Sandžaka kao i sa Kosova i Metohije. Hrišćani iz Sandžaka su raspoređeni i u Valjevo, a jedan deo je, zajedno sa regrutima iz užičkog kraja, poslat u Zaječar.
Zvaničan termin koji su vojne i politike vlasti korisitle bio je „regruti-hrišćani iz južne Srbije“. Pored toga, jasno se aludiralo da etnički novi regruti mogu biti jedino Srbi. Na ovaj način su zanemarene sve osobenosti Novih oblasti, pa su tako pored Srba izNovih oblasti prisvojeni i „posrbljeni“ i svi oni koji se nisu osećali Srbima poput Makedonaca, Bugara, Jevreja, Roma ili Cincara. Prva regrutacija, a posebno čin polaganja zakletve, predstavljali su priliku da se pokaže zvaničan stav države po pitanju narodnosti među hrišćanima sa prostora Novih teritorija, ali i da se u praksi pokaže da regruti pripadaju srpskom etničkom korpusu.
Početkom marta regruti Vardarskog puka su u nekoliko ešalona pristigli u Beograd. Svaki put organizovan je poseban doček. Štampa je detaljno izveštavala o ovim događajima. Naime, početkom aprila 1914.godine 900 mladića iz Bitoljskog i Ohridskog okruga stiglo je na beogradsku železničku stanicu. O nerazvijenosti Makedonije svedočio je i podatak da su regruti najpre morali ići peške do Velesa, a da su tek odatle mogli da se ukrcaju na voz za Beograd. Prema pisanju Politike regrute je u Velesu ispratila masa sveta. Kakvo je bilo raspoloženje ove mase u Velesu ostaje da se ispita, ali je i na beogradskoj železničkoj stanici regrute takođe dočekao veliki broj ljudi. U pažljivo pripremljenom dočeku voz sa regrutima je dočekan usklicima građanstva, a dva vojna orkestra su zasvirala državnu himnu. Hor Bogoslovskog fakulteta je zatim otpevao pesmu „Hej trubaču“. Na stanici su bili i predstavnici državnih vlasti poput Ministra vojnog, a bila je postavljena i počasna četa Sedmog puka.Tu su bili i pitomci Vojne akademije. Među prvima, regrutima su dobrodošlicu poželeli„ljudi iz Stare Srbije i Makedonije koji su živeli u Beogradu“. Sve ulice kojima su se regruti kretali do svojih kasarni bile su iskićene cvećem i okružene građanstvom. Deca su puštena iz škola kako bi i ona mogla da dočekaju nove regrute. Štampa je posebno naglasila izgled i karakter regruta.Oni su viđeni kao ljudi „vedra lica, čili i laki“.Hvaljena je njihova disciplina prilikom iskrcavanja iz voza. Ponašali su se, kako je pisala Politika, kao da su „isluženi vojnici“. Naime, termin „isluženici“ označavao je muškarce koji su već odslužili vojni rok. Međutim, kako hrišćani u Otomanskom carstvu nisu služili vojsku, u srpskoj javnosti je postojao strah kako će se novi regruti snaći u svojoj novoj ulozi.
Vardarski puk je zakletvu položio u Beogradu, u Donjem gradu, 26. arpila 1914. godine, pred 15.000 ljudi. Među „uglednim“ zvanicama nalazili su se Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, general Pavle Jurišić Šturm i drugi viši oficiri. Komandat Vardarskog puka bioje pukovnik Stojan Stojanović. On je istakao da su mladići „odličan vojnički materijal“, odagnavši tako strahove da oni neće biti dobri vojnici. Isticalo se i da među njima malo ko već nije znao da rukuje oružjem, čime se aluriralo na haotične prilike u Makedoniji u proteklim godinama. Vardarski puk je preuzeo tradicije Četvrtog prekobrojnog puka koji se već istakao u Balkanskim ratovima, pa je tako ova novoformirana jedinica dobila sopstvenu istoriju na koju je mogla da bude ponosna. Planirano je da obuka potraje tri meseca, a da se za Petrovdan, 12. jula 1914. održi velika parada. Puk se sastojao od četiri teritorijalno uređena bataljona: Preševskog, Kumanovskog, Skopskog i Tetovskog. Prilikom polaganje zakletve posebno je pohvaljen treći bataljon zbog toga što su vojnici savladali tekst zakletve napamet.
Matrica koja je ponavljana od dana dolaska regruta u kasarne, pa do svečanog polaganja zakletve počivala je na ideji da su regruti „potomci cara Dušana i Kraljevića Marka“ i da konačno imaju priliku da kao srpski vojnici dođu u srpsku prestonicu i pozdrave svoga kralja. Dolazak reguta je ocenjen kao „jedan važan događaj iz naše istorije“ i „ostvarenje sna o oslobođenju i ujedinjenju srpstva“. Vojni sveštenik Sava Rabrenović održao je govor regrutima 26. aprila, naglašavajući da je Kosovo osvećeno, a da je „srpski živalj oslobođen od Turaka“. Pored 2.000 hrišćana zakletvu je polagalo i osam Jevreja za koje je održan poseban obred kojim je rukovodio rabin Isak Alkalaj. Uoči ceremonije predsednici Skopske i Beogradske opštine razmenili su patetična pisma nabijena patriotizmom. Tako je prvi čovek Beograda Đorđe Nestorović pisao: „Oduševljeni što pod pobednosnosom zastavom Njegovog Veličanstva vide skupljene dične Skopljance, Beograđani ih dočekuju s puno bratske ljubavi i s uverenjem da će oni i sada slavu srpske zastave prenositi pred neprijateljem kao što su je za Dušanova carstva pronosili. Živeli Skopljanci! Živelo ujedinjeno srpstvo!“
Malo se zna o tome šta su regruti mislili o celoj ceremoniji i ulasku u srpsku vojsku. Da nije sve bilo idilično kako je pisala beogradska štampa svedočio je i inicident koji se dogodio kada su regruti polagali zakletvu u Kragujevcu. Naime, prilikom polaganja zakletve nekolicina regruta Štipskog bataljona tokom ceremonije je vikala „Ne primamo!“ O ovome je u svom dnevniku belešku ostavio i tadašnji vojni ministar pukovnik Dušan Stefanović. Zabeležio je da su regruti, pošto su umireni, odvojeni i da je taj bataljon posebno položio zakletvu. Povedena je i istraga o celom događaju, a o svemu se raspravljano i na narednoj ministarskoj sednici, 24. aprila 1914. godine. Ovaj događaj prihvatila je bugarska štampa koja je preuveličavala incidente, ukazujući na navodna masovna bekstva i primenu nasilja od strane srpskih vlasti. Usledio je rat štampi dve države oko ovog pitanja.
Srpske vlasti verovale su da je ovo poslednji saziv regruta za 1914. godinu. Na Novoj teritoriji još uvek nije bio završen popis vojnih obveznika niti je bilo izvrešeno njihovo kategorisanje prema rodovima oružja. Planirano je da većina postojećih četa ostane u granicama Novih oblasti i da se obuka vrši u blizini njihovih domova. Ipak, sa izbijanjem Prvog svetskog rata sve se promenilo i ove trupe su ušle u borbu mnogo ranije nego što se to očekivalo. Međutim, Vardarski puk u rat nije ušao kao zasebna jedinica, već je rasformiran, a njegove jedinice su pridodade drugim pukovima. Moguće je da ovo učinjeno jer nije bilo vremena da se regruti više uvežbaju, ali ima osnova i da se pretpostavi da je sumnja u lojalnost ovih trupa u borbenim uslovima takođe bila prisutna.
„A jeste li, braćo, orni da se bijete sa Švabom?”
Kako je 1914. godina odmicala, situacija je postajala sve teža za srpsku vojsku. Oslanjanje na regrutne kontingente sa Novih teritorija postalo je veoma važno za srpsku Vrhovnu komadnu. Proređene srpske jedinice su popunjavane grupama regruta iz Makedonije, Kosova i Makedonije i Sandžaka. Sve do januara 1915. godine sa Novih teritorija su kao popuna pozivani samo hrišćani. Pored slanja regruta kao popune, pojedine grupe regruta su dolazile na front kao zasebne jedinice. Tako se pominje Skopljanski obveznički bataljon. Sudbina ove jedinice oslikavala je sve teškoće koje je pratila upotreba ove vrste trupa u borbi.
Do novembra 1914. godine srpska vojska se našla u gotovo očajnoj poziciji koja je bila praćena nedostatkom materijalne spreme, iznurenošću i padom morala među ljudstvom. Jedan starešina zapisao je da su njegovi ljudi toliko iznureni da ih često ni borba ne može probuditi. Neprekidno povlačenje dovelo je srpsku vojsku 16. novembra 1914. godine na levu obalu reka Kolubare i Ljiga. To su bili uslovi u kojima se vršila popuna jedinica regrutima sa Novih teritorija.
Skopljanski obveznički bataljon je u ovo vreme pristigao u okolinu Obrenovca. Jedinica je već na samom početku imala manjak oficira, pa su druge srpske jedinice morale da odvoje oficire i ljudstvo kako bi se Skopski bataljon osnažio. Rezervni kapetan Rista Ristić nalazio se na čelu Skopskog bataljona. Međutim, komadant odseka je javaljao o velikoj nespremnosti ove jedinice. „Jer od Skopljanskog bataljona može se upotrebiti svega dve čete, a ostalo je posve neuko, – od kojih je jedna četa već upotrebljena.“ Izveštaj je nastavljen u sličnom tonu: „Stanje celokupne spreme nedovoljno, naročito kod Skopljanskog bataljona, koji nije dobio ništa od odela i spreme.“ Zbog ovakve situacije odlučeno je da se ljudsto iz ovog bataljona pridoda srpskim artiljerijskim jedinicama. Cilj je bio da regruti pripomognu prilikom izvlačenja topova iz blata i na taj način ubrzaju povlačenje srpske vojske po raskaljenim putevima.Ovakva upotreba Skopljanskog obvezničkog bataljona ne ide u prilog teoriji prema kojoj su makedonski regruti upotrebljavani kao „topovsko meso“. Naprotiv, borbena vrednost svake jedinice se posebno procenjivala, čak i u haosu onoga što se obično naziva „defanzivna faza Kolubarske bitke“. Ipak, i makedonski vojnici bili su dovoljno blizu fronta da uzmu učešća i u samim borbenim operacijama kao i da budu žrtve drugih surovih procesa koji su se odigravali na frontu. Preki Vojni sud Obrenovačkog odreda je na smrt osudio pet obveznika Sedmog puka drugog poziva. Otpuženi su za samoranjavanje. Trojica streljanih su bili regruti iz prilepskog okruga.
Većina komandanata je u svojim izveštajima pravili jasnu razliku između vojnika iz srpskih pretkumanovskih granica i onih koji su dolazili iz Novih oblasti. Komandant 10. kadrovskog puka pisao je da su se svi vojnici „sa stare teritorije hrabro borili i dobro u borbi držali“. S druge strane istakao je da su „vojnici iz novih krajeva meki i malodušni“. Isti izveštaj prekucan za potrebe vojne dokumentacije, a ovaj kritički deo je ublažen. Tako je rečeno da su „vojnici iz novih krajeva slabiji od prvih naročito s toga što je ovo bila prva borba“. Događaji s kraja 1914.u najvećoj meri su demantovali ove prve ocene vojničkih kvaliteta „Vardaraca“.
Kako je izbliza izgledala svakodnevna očajnička borba da se austrougarska vojska zadrži na levoj obali Kolubare svedoči i izveštaj jedne čete 19. kadrovskog puka. Ovaj puk takođe je imao regrute iz Makedonije. Opisana je borba od 22. novembra 1914. godine. Ova četa je pre borbe imala 93 redova i nekolicinu podoficira i oficira. Od 93 redova njih 44 su bili regrutovani na Novim teritorijama. Jedinica je bila razvučena i prinuđena na brani frontu dužine 900 metara. Komadant je u izveštaju napomenuo da su i pre sukoba „regruti bili žalosna slika“ pre svega usled neopremljenosti. Pored manjka odgovarajuće odeće problem je predstavljalo i naoružanje. Obuku su u kasarnama vršili sa jednom puškom, a na front su stigli sa potpuno drugom, pa su svoje oružje slabo poznavali. Štaviše, veći broj pušaka nije imao ispravne udarne igle, te je oružje bilo gotovo neupotrebljivo. Ocenjeno je i da su regruti „moralno veoma slabi“ i skloni bekstvu, a da je situacija sa puškama samo dodatno podsticala ovakvo ponašanje.
Kada je srpska vojska prešla u kontra-ofanzivu početkom decembra 1914.godine pojavile su se i povoljnije ocene držanja regruta-hrišćana.Tako je potporučnik Cvetko Bulajić, komadant 2.čete Skopskog bataljona opisao uspešan juriš njegove jedinice 8.novembra 1914. godine: „...vojnici, potomci 'Cara Dušana' opet su bili mladi i pribrani i svesni svoje dužnosti, da treba neprijatelje što pre proterati iz mile otadžbine i nije ih moglo uzdrmati grad kuršuma, kojima ih je neprijatelj obasipao već su stupali napred.“
Smederevski boj
Reč boj u tadašnjoj vojnoj terminologiji označavala je vojni okršaj nekoliko jedinica pri čemu je sukob imao veću operativnu važnost. Smederevski boj odigrao se 9. novembra i trajao je od 3 sata i 30 minuta ujutru, pa sve do 16 časova popodne istog dana. Sukob je nastao iznenada po srpsku vojsku jer su značajnije austrougarske snage, oko 6.000 ljudi, neopaženo prešle Dunav kod Smedereva. Prilikom napada austrougarska vojska je uspela da zauzme prednje srpske rovove koje su branile jedinice šarolikog sastava. Cilj čitave akcije bio je da se u slučaju uspeha oteža situacija srpske vojske u zapadnoj Srbiji gde su se vodile glavne vojne operacije u okviru Kolubarske bitke. Međutim, i pored početnih neuspeha srpske snage su uspele ne samo da se održe u blizini Dunava, već i da istog popodneva krenu u protivnapda koji se završio potpunom pobedom. Zarobljeno je oko 2.000 austrougarskih vojnika, dok je njih oko 1.000 poginulo.Srpski gubici iznosili su 70 poginulih. Ključnu ulogu u protivnapadu imala su dva Vardarska bataljona koja su se do tada nalazila u odredskoj pozadini nedaleko od Požarevca. Politika je u danima posle bitke oduševljeno i u nastavcima pisala o događajima kod Smedereva i poletu „Vardaraca“. Naveden je i podatak, malo verovatan, da su regruti u juriš krenuli pevajući državnu himnu. Simbolici ovog okršaja doprinosila je i činjenica da se borba vodila u šančevima koje su koristili Karađoređevi ustanici kada su 1805. godine napadali Smederevo. Ovaj događaj pokazao je da su trupe u kojima je morao biti značajan procenat Makedonaca pokazale krajnju požrtvovanost tokom služenjau srpskoj vojsci.
Ukoliko je u zvaničnoj vojnoj prepisci upotrebljavna samo verska odrednica „hrišćani“ ili pak geografski termini „Vardarci“, „Žegligovci“ i sl, mnogi savremenici su stvari nazivali onako kako se njima činilo najprirodnije. Tako se termin „Makedonac“ redovno može sresti u sećanjima i dnevnicima srpskih vojnika kao i stranaca koji su boravili u Srbiji. Srpski oficir Vojislav Šikoparija opisao je dolazak Makedonaca u srpski Peti puk u januaru 1915. godine. „nekako odmah po ručku stigoše u četu Makedonci, i to dosta njih, tako da se brojno stanje (čete) udvostruči“. Oficir Šikoparija je opisao i atmosferu koja je pratila dolazak novajlija. On je pridošlice opisao kao ljude nešto starije od kadrovaca, ne visoki, „ali čvrste i dobro građene“. Nosili su seljačka suknena odela, a Valjevci-kadrovci su u grupicama radoznalo posmatrali Makedonce. Poručnik Milorad kao najstariji oficir u ovoj četi je ljubazno dočekao Makedonce pozdravivši ih kao kao „potomke Kraljevića Marka“. Međutim, Vojislav Šikoparija je primetio da su vojnici na mnoga pitanja ostali nemi ili su „smerno povlađivali“.Oficir je postavio novim vojnicima ključno pitanje: „Lepo. A jeste li, braćo, orni da se bijete sa Švabom?“. Šikoparija je zabeležio da su Makedonci su ćutali kao da nisu razumeli pitanje.
U narednim danima poručnik Milorad je na sve načine nastojao da poveže staro i novo ljudstvo svoje jedinice, ali sa slabim uspehom. Vojnicima su ravnopravno deljene lakše dužnsti kako se niko ne bi osećao zapostavljenima.„Takve su se taktike držali i ostali komadandiri. Išlo se za tim da se Makedonci pridobiju“– beležio je Šikoparija. Međutim, čak i u slobodno vreme ljudi su se držali odvojeno. Makedonci i Valjevci igrali su druge igre ostajući zatvoreni u sopstvenim okvirima. Pokušajem komandira organizovana su zajednička takmičenja u rvanju i trčanju, ali Makedonci su viđeni od strane Šikoparije i dalje kao jedan „drugi elemenat“. Zabeležena je i otovrena diskusija između poručnika Milorada i jednog makedonskog regruta koji je dobio ulogu pisara u četi. To je bio Petar Stavrić, učitelj u civilstvu. Učitelj je, nakon početnog nepoverenja, jasno stavio do znanja poručniku Miloradu da srpski nacionalni identitet nije privlačan za mnoge Makedonce kao i da su Bugari mnogo ranije započeli nacionalnu kampanju među Makedoncima. Srpski poručnik je sa svoje strane prihvatao odgovornost za greške srpske administracije u Makedoniji u vremenu od 1912 do 1914:
„A najveća je, verovatno, pogreška, što smo vas sada mobilisali i poveli u rat. Nisu Makedonci još osetili šta znači, imati svoju rođenu slobodnu državu, nisu uživali u slobodi, blagodeti, pa nemaju ni osećanja da se za nju treba boriti kada zatreba, žrtovovati sve, pa i svoj život. Za zemlju se bori samo onaj ko je voli! “
Makedonskih vojnika je bilo 1915.godine i u trupama Odbrane Beograda. Oni su tokom cele 1915. godine stizali kao popuna, a srpski potporučnik Đorđe Roš ostavio je jedno živopisno svedočanstvo o učešću Makedonaca uz srpske vojnike tokom oktobarskih borbi za odbranu grada.
„Situacija je dostigla kulminaciju... Minuti su bili godine, i jedan oštar krik Majkata švapska... praćen epsplozijom bombe izbačene iz ruku podnarednika Denča Maćedonca, otvorio mi je slobodan put, da sa svojim vodom odstupim, ostavljajući za sobom samo mrtve.“
Zaključak
Smederevski boj koji se odigrao 9. novembra 1914. godine svakako je najizrazitiji primer velikih zasluga i značajne borbene gotovosti koju su makedonski regruti pokazali u sastavu srpske vojske. Centar za istorijske studije i dijalog (CISiD) ne smatra da ovaj događaj treba uzimati kao povod za etničko svojatanje Makedonaca, niti za veličanje slave srpskog oružja ili perioda srpske uprave nad Makedonijom. Okolnosti pod kojima je sprovođena regrutacija u Novim oblastima nisu do kraja istražene, oni su na front slati sa krajnje oskudnim vojničkim znanjima, gotovo bez uniformi i sa jako slabom vojnom opremom. Iznad svega, oni su u rat mobilisani od strane države koja imnije priznavala osnovna građanska prava i slobode. Pa ipak, ovo regruti dali su nesumnjiv doprinos srpskim odbrambenim naporima u Kolubarskoj bici. Sprečavanjem neprijateljskog desanta u okolini Smedereva oni su olakšali situaciju na glavnom bojištu.
Grad Smederevo i šira zajednica ne treba da prepuste ovaj događaj tami zaborava; oni su dužni odaju poštu i zahvalnost makedonskim regrutima za njihove nesumnjive zasluge u odbrani grada. Sistem komemoracije trebalo bi da uključi i kritičko preispitivanje srpskog odnosa prema stanovnicima Makedonije za sve vreme trajanja srpske/jugoslovenske vlasti (1912-1941).
Dr Danilo Šarenac
