U vreme socijalističke Jugoslavije žrtve fašizma bile su postavljene u središte narativa o žrtvi u Drugom svetskom ratu, uglavnom bez nacionalnog određenja. Nacionalnost žrtava nije, razume se, negirana i, po pravilu, podrazumevala se bez naročitog isticanja. Holokaust nije istican u svojoj specifičnoj unikatnosti, ali je sudbina evropskih i jugoslovenskih Jevreja bila dobro poznata i tematizovana je kako u naučnim radovima, tako i u popularnoj kulturi. Daleko manje vidljivo bilo je stradanje Roma, ali bi bilo pogrešno da se kaže i da je svesno zanemarivano i prikrivano. Naprosto, žrtve fašizma bio je pojam koji je objedinjavao sve patnje izazvane aktivnošću okupatora i kolaboracionističkih grupa i pokreta. 

Dominantna paradigma nesumnjivo je bila osetljiva na izazove fragilnih međunacionalnih odnosa, ali je nedvosmisleno počivala na ponešto idealističkoj humanističkoj perspektivi. Ona je nadilazila nacionalne okvire iz razloga nadređenosti opštečovečanskih etičkih imperativa, pa iz tog razloga nacionalnost žrtve nije isticana čak ni onda kada je baš ta nacionalnost bila bitna komponenta stradanja. Zbog tog nadilazećeg, univerzalnog moralnog stava pomenutu dominantnu paradigmu treba posmatrati kompleksnije nego kao puku ideološku doktrinu kojom je “kupovan” mir u međuetničkim odnosima.

Priznanje statusa žrtve sasvim je bilo isključeno za nevino stradale pripadnike naroda čije su nacionalne države odnosno čiji su mnogi domaći pripadnici na sebe uzeli ulogu okupatora i izvršilaca zločina. I u toku rata i posle njegovog završetka stotine, pa i hiljade nevinih Nemaca, Mađara, Albanaca ili Italijana bili su žrtve indiskriminatorne osvete zbog podrazumevane saodgovornosti u zločinima pripadnika njihovog naroda. Nije u svemu tome beznačajan ni udeo potrebe da se imovinom pripadnika do tada privilegovanih etničkih grupa (zemljom, kućama, inventarom, hranom) zbrinu desetine i stotine hiljada izbeglih, raseljenih, prognanih pripadnika jugoslovenskih naroda. Razmere stradanja i uništenja bile su tog obima da je bilo gotovo nemoguće zbrinuti pomenute kategorije stanovništva bez ozbiljnog zadiranja u prava onih koji su u toku rata bili pošteđeni njegovih najtežih posledica. O surovim nalozima osvetničke ostrašćenosti takođe ne treba previše raspredati. Tamna senka nesposobnosti da se bude iznad takvih poriva prekrivala je u posleratnim decenijama i istinu o presnoj surovosti oslobodilaca. 

Tek je iskustvo raspada socijalizma i jugoslovenske države, kako u opravdavanju tog procesa, tako i u njegovom toku, istaklo upravo nacionalnost žrtava u prvi plan. U turbulentnim godinama koje su prethodile raspadu Jugoslavije, u ratnim godinama i neposredno posle završenih ratova za jugoslovensko nasleđe, u Srbiji je primarno isticano stradanje srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. Kada je reč o Holokaustu ili Porajmosu, odnos najuticajnijih intelektualnih i političkih krugova bio je gotovo utilitaran: imao je za cilj samo da pojača zločinački karakter onih režima i organizacija koje su delovale kao egzekutori srpskog stanovništva. Istovremeno, bilo kakva odgovornost srpske strane u stradanju bilo kog drugog naroda prećutkivana je ili aktivno odbacivana, rezervišući za pripadnike srpskog naroda isključivo oreol žrtve.

Ovakav radikalan zaokret od komemorisanja žrtava fašizma do stava koji je status žrve priznavao gotovo isključivo pripadnicima sopstvenog naroda, pokazujući istovrmeno nezainteresovanost pa i neetični nemar prema žrtvama – pripadnicima drugih naroda, bio je svojevrsni nacionalistički perpetuum mobile. U okolnostima nastalim takvom samopercepcijom prošlosti većinskog naroda bivalo je sve teže i nacionalno sve “sumnjivije” podsećati javnost da je u vreme nacionalizacije sećanja neophodno napustiti zagledanost isključivo u sopstveni etno-nacionalni atar. Nekadašnje žrtve fašizma, da bi sve taj status zadržale, morale su u uslovima nacionalizacije sećanja dobiti priznanje upravo kao stradali pripadnici sopstvenog naroda. U tom kontekstu posebno mesto zauzimaju Holokaust i Porajmos… 

Međutim, globalno, a naročito na evropskom nivou veoma zastupljena nova osećajnost postavila je kao nužnost određenje i prema stradanju neprijatelja, a naročito nevinih pripadnika naroda čiji su drugi pripadnici pretežno bili izvršioci zločina. Takav je slučaj sa Nemcima i Mađarima u Srbiji, stradalim od strane pobedničkih partizanskih snaga, neretko neotpornih na osvetnički poriv i nespremne na diskretno razlikovanje kolektivne odgovornosti pripadnika u ratu privilegovanih naroda za nečinjenje i njihove kolektivne krivice koja opravdava i masovno kažnjavanje. I u ovom slučaju se politički imperativ stvaranja ujedinjene Evrope, toliko snažno usmerene na pomirenje u onim segmentima u kojima se pomirenje može etički zahtevati, usaglasio sa etičkim imperativom: ne može se posle više decenija koje su protekle od događaja, protiv kojih se savest nužno buni, sasvim zanemarivati i stradanje nedužnih koji su, sopstvenim izborom da ćute o zločnma “svojih” ili logikom ustaljenih klasifikacija, svrstani na stranu koja je poražena.

Svako obeležavanje nekog događaja zahteva kontekstualizaciju: istorijsku, etičku, vrednosnu. Kada je reč o zločinima ta kontekstualizacija se neretko zloupotrebljava, a proizvoljnost u određivanju bitnih elemenata konteksta dodatno otežava i inače mučnu kategorizaciju. 

Na kraju Drugog svetskog rata i neposredno posle njegovog završetka u Jugoslaviji su pobednički partizani i vlast koju su komunisti uspostavili preduzeli čitav niz postupaka koji su imali karakter osvetničkog nasilja, često nad nedužnim civilima prema kojima osveti nije bilo mesta niti opravdanja. reč je o nasilju, neretko i o streljanjima, usmerenom protiv pripadnika pre svega nemačke, ali i mađarske, albanske i drugih narodnosti čije su nacionalne države odnosno kvislinške tvorevine izvršile agresiju na Jugoslaviju 1941. godine. Retrogradna ideja kolektivne krivice, koja se širi na pripadnike jednog naroda zbog zločina države ili drugih pripadnika tog naroda, nije bila strana ni progresivnim pokretima niti pojedincima. Drugi svetski rat bio je toliko traumatično iskustvo da je i neretko iz najboljih izvlačio na površinu ono najgore u njima, a pred takvim izazovom još je teže bilo “običnom čoveku” da se odupre porivu u odnosu na koji često nije ni imao svesti da je otpor potreban. Tako je osvetničko nasilje poprimalo karakter sistematskog progona nedužnih, koji stoji na savesti pobednika koji je doneo oslobođenje. 

Zanimljivo je da je neizrečena presuda zbog pasivnog držanja u ratu pripadnika naroda koji su tokom trajanja rata bili privilegovani (na primer Nemci ili Mađari) implicitno prisutna čak i u pravnim dokumentima. Tako se u jednoj važnoj odluci iz 1944. godine ističe da određene represivne mere neće biti primenjivane protiv pripadnika nemačke narodnosti koji su u ratu podržavali NOP. To je bio imperativ ponašanja pripadnika nemačke narodnosti i jedino je takvo ponašanje smatrano legitimnim. 

Logorisanje, maltretiranje, život u nehumanim uslovima i na kraju proterivanje većine nemačkog stanovništva iz Jugoslavije nedvosmisleno zaslužuje da bude prepoznato kao događaj koji predstavlja tamnu stranu oslobođenja 1944. To, razume se, ne može delegitimisati veličanstvenu borbu za oslobođenje zemlje niti njeno proslavljanje pomeriti u sporedni plan. Ipak, dostojno obeležje dugujemo svim nevinim žrtvama, ma na kojoj strani da su se našli. Razumljivo je da za takvo nešto nisu imali snage nosioci manihejske svesti koja je, možebiti, jedino i mogla da vodi beskompromisnoj borbi, bez koje pobeda nad fašizmom ne bi ni bila moguća. 

Svako u tome duguje svoj deo razumevanja. Obeležja stradanja nedužnih civila, pa čak i zarobljenika koji su bili streljani zbog pripadnosti zločinačkim armadama iako sami, možebiti, nisu bili zločinci ne mogu i ne treba da postanu centralna mesta sećanja na Drugi svetski rat i stradanje civila. Obeležavanje takvih događaja je svojevrsni zbir, suštinska, a ne mehanička ukupnost moralnih sadržaja koje u vezi sa događajima u kojima su učestvovali baštine i učinioci i žrtve. Zato u kulturi sećanja ne može stajati znak jednakosti između bombardovanja gradova u Velikoj Britaniji od strane Luftvafea i osvetničkih i, na kraju, ništa manje ubilačkih bombardovanja nemačkih gradova od strane RAF-a. Ne može biti znaka jednakosti između stradanja u Buhenvaldu u toku rata i posle njegovog završetka, kada su u logor smešteni razni pripadnici Vermahta i saradnici nacista, ali među njima i mnogi nedužni ljudi. Slično je i sa dešavanjima u Jugoslaviji: ono što naizgled bezdušno kategorizuje stradanje nije samo patnja žrtava, već tom mučnom svrstavanju dprinosi i držanje žrtava u ratu, ukupni karakter istorijske uloge učinilaca konkretnog zločina, uvid u to da li je zločinačko postupanje iščašenje ili suštinsko obeležje učinilaca, kao i mnogi drugi kriterijumi. Jer fokus na žrtve je važan i on humanizuje narative o ratu, ali se nikada ne bi smela zanemariti činjenica da je reč o istorijskoj situaciji čije je primarno određenje i ključno obeležje konteksta fašistički sistem zločina u odnosu na koji je postojao moralni imperativ beskompromisnog suprotstavljanja svuda i od svakoga.

Srđan Milošević