Juna 2017. godine, tokom proslave kraja školske godine, pretučen je učenik sedmog razreda osnovne škole „Karađorđe“. Napala ga je grupa osmaka sa obrazloženjem da „jedan Rom ne može da nosi srpsku zastavu“.(1) Može li istorija biti od pomoći u razumevanju ovog čina? Još važnije, može li ona biti od pomoći u korigovanju ovakakvog ponašanja? Kako je prva stogodišinjca Prvog svetskog rata upravo završena možda je prikladno da se pitanje srpsko-romskih odnosa pretrese upravo na primeru 1914-1918. Šta se dešavalo između Srba i Roma u jednom kritičnom trenutku kakav je bio Prvi svetski rat? To je prilika i da se osvetli jedan malo poznati deo romske istorije, ali i da se iskustva većinskog, srpskog naroda sagledaju iz jednog sasvim specifičnog ugla. Štaviše, pretpostavimo da ovaj period srpske istorije dobro „leži“ i onima koji sebe doživljavaju kao „visoko osvešćene“ pripadnike srpskog naroda te mogu da određuju ko zaslužuje a ko ne, da nosi srpsku zastavu. 

Malo se zna o sudbini Roma u Srbiji u tom vremenu. Dr Dragoljub Acković priredio je veoma uspelu izložbu na temu stradanja Roma u Srbiji u Prvom svetskom ratu. (2) To je nažalost sve što se dogodilo za protekle četiri godine, a da ima veze sa istorijom Roma i obeležavanjem prve stogodišnjice Velikog rata. Međutim, istorijski izvori, iako ne previše brojni, pružaju mogućnosti da se o Romima kaže puno više. Srpski vojnici, gotovo po pravilu, pominjali su Rome usputno. Korišćen je termin „Cigani“ shodno tadašnjim konvencijama. (3) Romi su viđeni kao saborci, muzičari ili prosto deo civilnog stanovništva. Svedočenja ima taman toliko da se sa sigurnošću može reći da su Romi podelili na ravne časti sa srpskim vojnicima sve ono dobro i loše. Isto tako, jasno je da rat, uprkos svom totalnom karakteru nije uspeo da izbriše predratno odstojanje i sumnjičavost prema Romima. Pokazalo se ni da rat nije uspeo da odigra ulogu događaja koji bi transformisao život srpskih Roma i pomogao njihovu dalju emancipaciju. Njihove ratne zasluge nisu primećene u međuratnom periodu. Sve što se dogodilo za vreme rata prepušteno je zaboravu kao da se nikada nije ni dogodilo.

Delovi srpskih dnevnika u kojima se pominju Romi važni su i za rasvetljavnje onog dela vojne istorije koji se naziva ratnom kulturom. Pitanja provođenja slobodnog vremena, prirode ratnog nasilja, odnosa prema protivniku ili saborcu sve se to tiče onih teško uhvatljivih procesa kojima se istorija tek od skora bavi. U mnogim periodima istorije Romi su gotovo nevidljiva zajednica usled slabog pomena u istorijskim izvorima. Takav je slučaj i sa Prvim svetskim ratom. S jedne strane, uzrok leži u niskom stepenu pismenosti samih Romi koji samim tim ostavljaju malo tragova o svojim aktivnostima. Drugi razlog je što je srpska država tretirala Rome kao nešto što se podrazumeva, što je sastavni deo srpske države i društva, pa se kao takvo razume samo po sebi. Romima se tako retko kada posvećivala posebna pažnja u istorijskim dokumentima. Tako se i ovaj tekst oslanja pre svega na zapise koje su ostavili srpski i austrougarski vojnici ili pak stranci koji su posećivali Srbiju. Dakle, to su većinom utisci većine o manjini, a ne toliko jedna verna slika o Romima u određenom  istorijskom periodu. Do sada na žalost nije poznato postojanje nijednog romskog vojničkog dnevnika. 

Romi kao srpski vojnici pre 1914. godine

Brojni su autori već skrenuli pažnju na činjenicu da su Romi bili učesnici oba srpska ustanka. Dragoljub Acković podseća na pisanje Vuka Stefanovića Karadžića koji je isticao da su Cigani imali i svoga vojvodu tokom ustanka. (4) Kao primer, mogu se navesti i stihovi Sime Milutinovića Sarajlije a na temu junaštva ciganskih ustanika. (5) Prvi srpski ustanak doneo je Romima priznanje građanskih prava, jednakost pred sudom, slobodu  veroispovesti, poštovanje običaja i tradicija kao i zemljišne baštine. Međutim, ove mere su nestale sa propašću srpske pobune. Romi se pojavljuju ponovo kao srpski borci 1848. godine i to kao ispomoć koja se šalje preko Save i Dunava, vojvođanskim Srbima. Atanasije-Tasa Ivanović iz Jagodine, tadašnji  sakupljač harača od srpskih Roma dobio je zadatak da jednu isključivo romsku jednincu odvede preko Dunava, kao ispomoć snagama Stevana Knićanina. 

„Sa 850 Cigana džambasa, uz zurle i bubnjeve išao je po najvećoj ciči decembra 1848. Jagodinskih Cigana bilo je malo, do 300, ali su im uz put, po Tasinoj naredbi, koja se morala bezuslovno izvršavati, pristizali ostali iz Kragujevca, Požarevca, Šapca, Smedereva i dr. mesta. Kod Višnjice na Dunavu bilo ih je do 900. To je bila neobična i vrlo šarena vojska: jedni (jagodinski) u običnom odelu sa kuburlucima i kuburlijama, krivim sabljama; drugi u lepom, šarenom odelu sa šalom oko glave, velikim silavom, u kome behu pištolji oštar jatagan, bič sa olovnim pucetima, o ramenu puška, na nogama čizme sa velikim zvrčkovima na mamuzama; imađahu na miždracima i zastave raznovrsne.“ Po spajanju sa Knićanovom vojskom usledile su žestoke borbe sa mađarskom vojskom kod Arada. Zabeleženo je da je 15 Roma tada poginulo a da je Stevan Knićanin zabeležio srpsku pobedu. (6)

Romi kao vojnici Kraljevine Srbije

U okviru modernizacije Kneževina Srbija 1883. godine uvela je stajaću vojsku i obavezno služenje vojnog roka. Kako su se Romi uklopili u ovaj sistem koji je počivao na državnoj birokratiji, a pre svega preciznim podacima o mestu prebivališta i godini rođenja? Čini se da su srpske vlasti isprva bile veoma trpeljive prema činjenici da jedan broj Roma očigledno nije mogao biti uključen u ovaj sistem jer je neprestano izmicao regrutnim spiskovima. Reč je o Romima koji nisu imali prijavljeno prebilište već su spadali u Rome „skitače“. To se menja 1891. godine. Ministarstvo vojno oktobra te godine donosi odluku koja će bitno uticati na način života Roma u Srbiji. Bio je to direktan i dramatičan upliv države na tradicionalan način života domaćih Cigana. Naređenje Ministarstva vojnog:

„Mnogi skitnice Cigani izbegnu službu u kadru i rezervi. Uzrok je, što se kao skitači ne mogu da vode po popisnoj knjizi ni kod jedne opštine, pa se kao takvi ni ne regrutuju. Da u buduće ne bi ovaj materijal za vojsku propadao, – naređujem: Da se svi Cigani skitači, od 20 do 30. godina starosti regrutuju svake godine i da se isključivo u pešadiju upućuju. Regrutovanje, pregledanje i upućivanje u kadar da se vrši petog dana, pošto su regruti pešadijski upućeni u kadar. Prilikom regrutovanja saslušati dotičnu cigansku porodicu, gde se redovno i najviše zadržava, bavi radom. Pri upućivanju u kadar, okružni komadanti javiće dotičinom bataljonskom komadantu, za svakog regruta, gde će ko po odsluženju živeti. Po otpusti iz kadra, bataljonski komadant izvestiće dotičnu pukovsku komandu o isluženicima, koji će njoj kao rezervisti pripasti.

Pošto se svake godine naročito naređuje kog se dana treba da upute u kadar pešadijski regruti, to komadanti svih puk. okruga, čim ovaj dan saznaju, narediće upravnim vlastima, u svome području, da dotičnog dana – vidi tačku 2– sve opštinske vlasti dužne dovesti u štab sve skitnice Cigane koje budu na svome ataru našli. Od ovih treba sve sposobne, a koji nisu u kadru služili i nisu prešli 30 godina starosti popisati i u kadar uputiti. 

Godine starosti ceniće dotični okružni komadant sa lekarom, – ako drugih izvoda za ocenu ne budu Cigani ponudili.“ (7)

Na ovaj način, ne samo da su Romi prinuđeni da služe vojsku već su vezani za određeno prebivališe i po isteku vojnog roka, kako bi ih država pronašla kao rezerviste u služaju rata.

Rat je počeo u oktobru 1912. godine. Među stotinama hiljada srpskih vojnika spremnih da pređu srpsko-tursku granicu bili su i mnogi Romi. Među njima je bio i vojnik Ahmet Ahmetović (pominje se i pod imenom Ametović I. Amet) On je postao deo jedne od najslavnijih epizoda srpske vojne istorije. Naime, u kritičnim momentima Kumanovske bitke, Ahmetović je samoinicijativno dao trubni znak za juriš umesto za povlačenje – kako mu je bilo naređeno. Ahmetović je to učinio jer je procenio da će tako sprečiti dalje osipanje svoje jedinice. Primetio je i da je trenutak povoljan da se položaj, koji je njegovac jednica upravo izgubila, povrati od otomanskih trupa. Njegova odluka je preokrenula situaciju na bojištu. Za svoju prisebnost i hrabrost dobio je Karađorđevu zvezdu sa mačevima oficirskog i vojničkog. Ono što se još zna o njemu je i da je pre rata bio radnik u Leskovcu. U proteklih sto godina Ahmetović je postao i deo srpske mitologije o Svetskom ratu. Tako je veoma raširena verzija da je Ahmetović odlikovan zbog toga što je, prerušen, otišao kod Otomanskih trupa, i obmanuo ih davši znak za povlačenje. Imajući u vidu sve manjkavosti turskih snaga, ovako nešto ipak deluje malo verovatno. Među nosiocima Karađorđeve zvezde pominje se još nekoliko Roma: kaplar Ametović I. Ibrahim i redov Ametović Dmitar.  (8)

Sa druge strane Romi civili, često su pominjani u sećanjima savremenika. Romi su dovođeni u vezi sa najtamnijim stranama rata. Preživljavanje koje je bilo teško i u miru sada je postalo sasvim neizvesno. Novinari koji su pratili operacije srpske vojske pod Skadrom zabeležili su sledeću scenu iz februara 1913. godine: 

„...Srbi su na Brdici imali oko tisuću mrtvih. Svi su ostali na terenu pod brežuljkom i nisu ih još uspeli sahraniti. Za taj se posao upotrebljavaju Cigani, koji to rado čine u nadi za plen. Turski su vojnici već lišili mrtve oružja, ali još uvek nešto ostaje i Cigani se vraćaju sa cipelama, remenjem, kapama, rupčićima, rubeninom. U svom stanu, blizu bazara dele kasnije plen. Večeras su četiri Ciganke pošle iz svog logorišta na drumu da čekaju muževe, pa kad su ih opazile, pošle im u susret. U taj čas jedan šrapnel, doletevši sa Širočke, prsnuo je nad njihovim glavama i sve ih poubijao.“ (9)

U Prvom svetskom ratu

Romi su 1914. godine pozvani da kao građani Kraljevine Srbije učestvuju u novom ratu. Istražitelj Arčibald Rajs opisao je scenu kojoj je prisustvovao u jesen 1914. godine u Valjevu i koja verno dočarava na koji način je deo Roma doživljavao moderan rat.

„Ulice pred hotelom Sekulić koji je na uglu, pune su sveta i kola. Svuda, pored zidova, sede sredovečni seljaci koji su došli da se jave u svoje jedinice trećeg poziva. Čekajući da izađu pred kontrolnu komisiju, oni jedu i sunčaju se. Ima među njima i Cigana sa bronzanim licem kao Indijanci. Ono su okruženi članovima svojih porodica, ženama i decom, koji nose životne namirnice. Jedna vrlo stara Ciganka, sa lulom gotovo bez kamiša u ustima, sedi na pragu jedne kuće. Kažu mi da je ispratila svoga sina koji je otišao pre tri dana sa svojim pukom i da ga čeka da se vrati. Jadna babo, verovatno ćeš uzalud čekati! Ovaj svet je ćutljiv, ozbiljan, ali u vedrim očima ljudi čita se da su rešeni da brane nezavinost svoje zemlje i da se ne boje da žrtvuju svoje živote.“ (10)

Romi kao deo vojne muzike redovna su pojava u vojničkim dnevnicima. Ciganski orkestar se pominje kao obavezan deo proslave ratne pobede. Oficir Mladen Žujović pisao je o atmosferi posle Kolubarske bitke „U trećem bataljonu koji je do nas sviraju Cigani i ori se pesma. (11) Cigani su tu za Žujovića i druge oficire i kada treba da se prekrati vreme, naročito 1915. godine, tokom zatišja na frontu:

„Često pijemo uz Cigane, a i bez njih jer ih od nas zajme artilerci i drugi oficiri iz komande i ustanova koje priređuju sada svi česte sedeljke“. (12)

Muzika je bila od ogromne važnosti za održavanje morala u pauzama između okršaja, ali posebno kada se jedinica približavala frontu. O tome je u svojim uspomenama pisao i srpski oficir Vojislav Šikoparija. 

„U četi je bilo dobrih pevača, i nekoliko Cigana, sa svojim neizbežnim „ćemanima“, pa se ubrzo začula snažna narodna pesma. Milorad se setio svoje stare prakse iz balkanskih ratova, pa je izvadio i dao Firgi jednu banku „da podmaže ćemane“. Firga je halapljivo zgrabio banku, razvukao usta od uveta do uveta i odgovorio: 'Vala, gospodine poručniče, će pevam i sviram sve do Pazara, tako mi Đurđevdana. I zbilja, dotle umoran, i pogrbljen pod teretom puške i ostale ratne spreme, Firga se odjednom prenuo, oraspoložio i počeo da peva i svira kao da je na nekoj svadbi u rodnoj Tamnavi. Prišla su mu i ostala sabraća, pa su svi složno raspalili da ih je čuo ceo puk. Prijatno je bilo njih slušati i nekako se veselije i bodrije koračalo. (13)

Šikoparija je opisao još jednu scenu u kojoj su se pominjali Romi. Nakon odlaska srpske vojske na drugi položaj bilo je uobičajeno da civli-Romi prvi stignu do napuštenog logorišta i otpočnu sa preturanjem ne bi li našli nešto što bi im bilo od koristi. (14)

Pauza 1915. godine bila je prilika i da se ispolji jedna važna predrasuda o Romima, kao činiocu koji doprinosi širenju zaraze i bolesti. U Srbiji tek izašloj iz borbe sa epidemojom tifusa ovakve teze mogle su lako naći na plodno tle. Naime, u junu 1915. godine na sednici Odbora beogradske opštine, Odbor lekara, zadužen za brigu o zdravstvenom stanju u Beogradu,  predložio je „da se izvrši raseljavanje Cigana van rejona beogradskog“. Poslanici iz redova socijalista uložili su protest protiv ovog predloga naglašavajući da ovakav predlog „izdvaja Cigane od ostalih građana beogradskih od prava koja su svim građanima zagarantovana ustavom“. (15) Nije jasno koliko je ovaj predlog uopšte uzet ozbiljno. Izvesno je da su pojedini lekari predlagali ovakve mere kao što je jasno i da su se u beogradskoj skupštini nalazili ljudi koji su ustali u odbranu domaćih Roma. 

Tokom 1915. godine dogodila se još jedna zanimljiva epizoda. Upravo zbog načina na koji su Romi živeli u Srbiji austrougarska obaveštajna služba odlučila se na jednu smelu operaciju. Naime, u Srbiju je ubačena grupa špijuna, prerušena u Rome. Radi uverljivosti, sa sobom su vodili i mečku. Kada su špijuni posle nekog vremena ipak otkriveni, u Čačku, kod njih su nađeni crteži više srpskih vojnih položaja. (16)

Kako je izgledala borba Roma uz srpske vojnike? Čuveni srpski hirdoinženjer i jedan od 1300 kaplara Miladin Pećinar ostavio je u svojim ratnim sećanjima više anegdota koje uključuju Rome. Ove epizode govore o distanci prema Romima, ali i tome kako su Romi doživeli ovaj rat. Pećinaru su se posebno urezale u sećanje epizode iz oktobra 1915. godine. On je tada bio tek unapređeni podnarednik, komandant voda na srpsko-bugarskoj granici. Dve države samo što nisu zaratile i situacija teško da je mogla biti napetija. Naime, jednica Miladina Pećinara se nalazila na samim predstražnim položajima. Naređenja su bila veoma jasna: pod pretnjom smrtne kazne ne sme se pucati na bugarske vojnike, čak i ukoliko oni počnu sa prelaskom državne granice. 

„Naime, ja sam u vodu imao desetinu Cigana od kojih je jedan bio kaplar. Ime mu je bilo Vlajko. Oni su bili rastureni po desetinama. Pred početak borbi oni me zamoliše da ih sakupim u jednu desetinu i da im kaplar Vlajko bude desetar. Ja sam u početku odbio tu njihovu molbu bojeći se da će oni tada zabušavati u službi. No, ubrzo sam njihov predlog prihvatio, naročito kada su mi objasnili zašto oni to traže. Naime, vele oni: Mi smo Cigani pa s nama neće svako rado da ruča. Drugo, u slučaju nužde, bolje ćemo se naći jedan drugome“. Posle tih objašnjenja, ja sam obrazovao desetinu od 12 Cigana sa kaplarom Vlajkom kao desetarom.

Pred bugarski napad moj vod nalazio se više sela Rogljeva na Timoku. Ciganska desetina bila je na predstraži na jednoj isturenoj čuki iznad Timoka. U zoru, Bugari su počeli da prelaze Timok ne otvarajući vatru. Kaplar Vlajko je otvorio vatru, više njih pobio, dok su ostali žurno pobegli. Ovaj događaj alarmirao je štab puka. Predanio sam vezan kod straže pri pukovskoj zastavi. Sutradan trebalo je da mi sudi Preki sud. Presuda se znala unapred. Moja je sreća bila što su Bugari te noći prešli u opšti napad duž celog fronta. Rat je počeo pa je ranija naredba postala bespredmetna, meni nije bilo suđeno...Može se zamisliti kakav je posle toga bio moj susret sa kaplarom Vlajkom. Sav krvav, kroz plač je odgovorio da je on tek posle toga shvatio šta je učinio, dodajući: Ama, gospodine naredniče, kako da ne pucam kad prelaze državnu granicu?! I zaista on je bio u pravu. On kao normalan čovek, vojnik, nije mogao da shvati jednu glupu naredbu. Bio mi je potom jako privržen i na Krf doveo više od polovinu svojih Cigana. Kasnije je poginuo na Čeganskoj planini, na Solunskom frontu. (17)

Pećinar se sećao i humora kao karakteristiku Roma koji su služili pod njegovom komandom. Ovako je opisao scenu tokom jeseni 1915. godine i srpskog povlačenja.  

„U pretrčavanju ka drugom senu ispred mene je išao jedan moj vojnik - Ciganin. Pogođen kuršumom negde u oblasti debelog mesa, pao je. Padajući je uzviknuo: Uh, kralju Petre, majku ti tvoju! Smatrao sam da je Ciganin poginuo i produžio sam dalje. Posle nekoliko dana, odstupajući od Sokobanje ka Aleksincu vidim Ciganina na konju. Kada ga upitah kako je, reče: Eto, ja živ! A šta, rekoh, bi ono sa kraljem Petrom? On mi odgovori smejući se Ama ništa ja nisam rekao“. (18)

Američki socijalista i novinar Džon Rid posetio je Srbiju 1914. godine. U Makedoniji je zabeležio susret sa Romima: „I uvek i svuda Cigani – muškarci sa nekom vrstom svilenih turbana, žene sa zlatnim novčićima umesto naušnica i komadima i otpacima veselih krpa kao haljinama, bosi – tabanajući drumovima uza svoja kola, ili izležavajući se oko otrcanih čergi svojih tabora.“ (19) Kasnije, približavajući se frontu zabeležio je susret sa srpskim vojnicima među kojima je bilo i Roma:

„Svaki puk ima dva ili tri Ciganina, koji marširaju s jedinicama, svirajući u srpsku violinu, ćemane, ili gajde, i prateći pesme koje neprekinto komponuju vojnici – ljubavne pesme, pesme u slavu pobeda, epske pesme. Po celoj Srbiji oni su narodni muzičari, putuju s jedne seoske slave na drugu, sviraju za igru i pesmu…Pa ipak, jedino Cigani u Srbiji nemaju pravo glasa. Oni nemaju domove, nemaju sela, nemaju zemlju – samo svoje čerge i otrcana kola s arnjevima.“ (20) Čini se da je ovde Džon Rid napravio omašku vezanu za pravo glasa. Prema srpskom ustavu imovinski cenzuz je bio prilično nizak, pa tako ni pravo glasa nije bilo nedostupno mnogim Romima.

Austrougarski vojnik Egon Kiš, među mnogim utiscima iz Srbije dotakao se i srpsko-romskih odnosa. U svoj dnevnik je zapisao 16. novembra 1914. godine scenu kojoj je prisustvovao kod Lajkovca:

„Putem od Uba nismo mogli dalje od ogromnih kolona povratnika. Seljaci su se zaustavljali pored kola da bi nas propustili. Pri tome sam primetio kako se jedna seljanka odmakla od neke Ciganke. Još nije nestala klasna razlika. Čak i sada, kada seljanka čergari uokolo kao beskućnik, kao prosjak, ona pazi na odstojanje između sebe i Ciganke.“ (21)

Dokaz o distanci Srba prema Romima nalazi se i u svedočenju čuvenog Solunca  Živojina Lazića. Lazić je opisao scenu nastalu tokom srpskog prodora u otadžbinu 1918. godine. Komandir mu je naredio da kao prethodnica pronađe odgovarajuće prenoćište za svog pretpostavljenog. „Dođoh u selo Mladenovac. Narod je sav bio izbegao i oterao stoku, da ne bi Šbave zaplenile. Našao sam na ulazu u selo kuću sa lepom i čistom sobom. Rezervisao sam je za komandira. Nisam ni znao da je to kuća jedne Ciganke. Naišao sam prazne štale za smeštaj konja i mazgi...”. Sutradan je Lazić morao da istrpi grdnju komandira: „Da podnarenik Lazić meni nađe stan kod Ciganke pa mi se smeje celo odeljenje.“  (22)

Jedan srpski internirani građanin pisao je Srpskom Crvenom krstu iz logora Hajnrihsgrin oktobra 1916. godine: „...Ima dva meseca kako sam interniran u grupi od 400 ljudi i više. Nikakvog obzira nisu hteli voditi o mom položaju. Zatvoren sam sa Ciganima, mangupima i seljacima i gonili su nas kao stoku...“. (23) Okupacija Srbije 1915–1918 izgledala je specifično iz ugla Roma. Neprijateljske vlasti su često koristile Rome za najprljavije poslove, shodno svojim predrasudama. Stanislav Krakov pisao je jednom Romu koji je imao ulogu dželata u Niškoj tvrđavi. Krakov je pisao „...vešao je jedan Ciganin, koji i danas stanuje u Nišu.“ (24) Nešto slično pisao je i britanski admiral Ernest Trubirdž 1918. godine. Tokom svog boravka u Beogradu admiral je zapisao u svoj dnevnik da se vesti o bugarskim zločinima u Srbiji polako potvrđuju. Naime, admiral je u Beogradu bio u kontaktu sa britanskim novinarem Dejli Mejla, Vardom Prajsom (George Ward Price) koji se detaljno bavio bugarskim zločinima u Srbiji. Vard je tako intervjuisao jednog od Roma kojima su bugarske vlaseti naredile da sahranjuju streljane Srbe.  (25)

Posle rata

Beogradska Politika prenela je 1935. godine neobičnu priču o vojniku Memetu Abdijeviću. Vojnik se nakon 21 godine već „oplakan i zaboravljen“ pojavio u svom rodnom Žitnom potoku kod Prokuplja. Ovaj Rom je u srpsku vojsku stupio 1913. godine. „Ljudi koji su poznavali Memeta kažu da je u ratu bio vrlo dobar i pouzdan vojnik.“ Tokom 1915. godine bio je dva puta ranjen. Na Solunskom frontu, kod Vodena, Memet je u nejasnim okolnostima došao u sukob sa patrolom grčke vojske. U puškaranju Memet je ubio pet grčkih vojnika. Uhapšen je i osuđen na zatvorsku kaznu. Posle dužeg vremena, 1933. godine, uspeo je da kontaktira jugoslovenski konzulat čijom ntervencijom  je i oslobođen. (26)

Teško je reći da li je ova priča tačna ili ne. Da li je u pitanju samo ilustracija načina na koji je dobar deo Srba prihvatao Rome – kao večne lutalice sa krajnje nesvakidašnjim životnim pričama i izborima. Ili je ova priča istinita, pa je kao takva još jedan dokaz  o tome koliko je rat „ispremetao“ svačije planove, pa tako i srpskih Roma. 

Spomenik romskim vojnicima u Beogradu

Među posleratnim stanovnicima Srbije moralo je biti i mnogo Roma-veterana. Međutim, njih nije bilo u zvaničnim komemoracijama. Ipak, negde na margini društva njihove komemoracije su se ipak održavale. Tako je nastao jedan od srpskih ratnih spomenika sa najneobičnijom istorijom. To je spomenik romskim vojnicma koji su poginuli ili umrli noseći srpsku uniformu. Za ovaj spomenik niko nije podneo nacrte na odobrenje nadležnom ministarstvu niti je organizovao sakupljanje priloga preko štampe. Ovaj spomenik je sačuvan i postoji i danas. Međutim, za njega zna samo šačica ljudi u Beogradu. Ovaj spomenik se ne nalazi na listi spomenika koje štite Gradski ili Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. Gotovo da je nepoznat istoričarima i istoričarima umetnosti koji se bave spomenicima iz ratova 1912-1918.

Postanak ovog spomenika bio je u vezi sa obeležavanjem nekanonizovane pravoslavne romske svetice, Tetkice Bibije. U pitanju je svetica za koju veliki deo Roma u Srbiji veruje da je spasila romsku decu od epidemije kolere ili kuge u 19. veku. Tetkica Bibija se obeležavala na Čuburi. Srpska štampa zabeležila je 1920. godine da se pored drveta kruške, koje je bilo važno za Bibijin kult, nalazi i spomenik sa natpisom: „Ciganima – herojima koji padoše u ratu 1912–1918“. Na spomeniku su bila urezana 54 imena. Spomenik je podigla Srpska ciganska omladina. U izvorima se pominje i nešto drugačiji natpis, naime u varijanti: „Srpska ciganska omladina svojim herojima poginulim i umrlim od 1912–1918.“. Nedvano je o ovoj temi detaljno pisao naš istoričar Branko Bogdanović. (27) Usled širenja Beograda Romi su morali da premeste mesto gde su obeležavali svoju sveticu. Tako je 1927. godine „Udruženje beogradskih Cigana svečara Bibije-tetkice“ kupilo plac u ulici Gospodara Vučića 49. Tamo je izgrađena mala kapela, a pored nje je i premešten spomenik. Spomenik se danas nalazi u dvorištu udruženja „Rom“. 

Zaključak

Slučaj romskog spomenika postao je slika i prilika sećanja na učešće srpskih Roma u tri rata koje je za sedam godina vodila Kraljevina Srbija. Ono što se zna o ovoj temi sasvim je skrajnuto, ostavljeno na brigu maloj grupi entuzijasta romske zajednice u Srbiji. U mnogim aspektima Romi civili prošli su i gore od većinskog srpskog stanovništa usled očajnog socijalnog položaja u kome se nalazili i pre 1914. godine. Umnogome građani drugog reda, rat su dočekali sa krajnje oskudnim resursima, samim tim i sa sumnjivim mogućnostima za preživljavanje. Duboko ukorenjena distanca prema Romima nije ublažena iako su se tokom rata svi građani Srbije našli zajedno u velikim teškoćama. Pitanje imaju li Romi mesto u srpskim ratnim tradicijama – vodi do drugog, važnijeg pitanja: kakvo mesto Romi treba da imaju u srpskom društu? Nakon rata, prilika da se stvari značajnije poboljšaju, naglašavajući zajedničko ratno stradalništvo nije iskorišćena. Na sličan način, prva stogodišnjca Svetskog rata ostala je još jedna propuštena prilika da se Srbi i Romi bolje upoznaju.

Napomene:

1. „Vršnjaci pretukli dečaka Roma jer je nosio srpsku zastavu“, http://rs.n1info.com/Vesti/a275699/Vrsnjaci-pretukli-decaka-Roma-jer-je-nosio-srpsku-zastavu.html , poslednji put pristupnjeno 20. 1. 2019.

2. https://www.sanu.ac.rs/stradanje-roma-u-prvom-svetskom-ratu/; http://www.politika.rs/sr/clanak/397309/Stradanje-Roma-u-Prvom-svetskom-ratu. 

3. Naziv „Rom“ postao je zvaničan naziv u SFRJ 1972. godine nakon što je usvojena preporuka sa Svetskog kongresa Roma održanog 1971. godine.

4. Dragoljub Acković, Romi u Beogradu: istorija, kultura i tradicija Roma u Beogradu od naseljavanja do kraja 20. veka, Beograd 2009, 91.

5. Božidar Jakšić, Goran Bašić, Umetnost reživljavanja. Gde i kako žive Romi u Srbiji, Beograd 2005, 20.

6. Emilo J. Cvetić, Spomenici Jagodine, Jagodina 1910, 38-43.

7. „Propisi, naređenja i objašnjenja“, Službeni vojni list 1891, 1185-1186.

8. Tomislav S. Vlahović, Vitezovi Karađorđeve zvezde sa mačevima. Najhrabriji među hrabrima. Beograd 1989,85, 421.

10. „Iz Skadarske epopeje“, Ilustorvana ratna hronika, 9/22/maj 1913, sveska 29, 236 

11. Rudolf Arčibald Rajs, Šta sam video i proživeo u velikim danima, Beograd 1991, 11. 

 12. Mladen Žujović, Ratni dnevnik. Srbija u I svetskom ratu. Vrnjačka Banja 2004, 66. 

13. Isto, 83.

  Vojislav Šikoparija, Sećanje srpskog oficira (1900-1918), priredio Kosta Nikolić, Beograd 2014, 194 -195.

14. Isto, 198. 

15. „Protest socijalista“, Politika, 24. jun 1915, 2.

16. Tatomir Vukanović, Romi (Cigani) u Jugoslaviji, Vranje 1983, 193.

17. iladin M. Pećinar, Od Srbije do Jugoslavije: hronika događaja kako ih je doživeo i ocenio jedan savremenik, Beograd 2004, 112-113. 

18. Isto, 114.

19. Džon Rid, Rat u Srbiji, Cetinje 1975, 16.

20. Isto, 22.

21. Egon Kiš, Zapiši to, Kiš! Ratni dnevnik. Novi Sad, 1983, 186. 

22. Živojin Lazić, Ratni dnevnik, Beograd 2006, 97.

23. Vladislav Pandurović, Srpska pisma iz Svetskog rata, Beograd 2014, 84.

24. „Jezovita sećanja na doba bugarske okupacije. Tajna niške tvrđave“, Vreme, 26. jun 1927, 7. 

25. Rear Admiral Troubridge’s “War Diary”, kept with the Fitch Papers, Department of Documents, Imperial War Museum, Lambeth, London, England. Diary entry for 18th October 1918. Notebook 7.  

26. „Ratna odiseja jednog Ciganina“, Politika, 15. avgust 1935, 9.

27. Branko Bogdanović, Zapisano u kamenu, Beograd, 2018: 263-266; „Beogradski Cigani juče su svečano i bučno proslavili svoju zaštitnicu tetku Bibiju“, Vreme, 30. mart 1940, 12