Dnevničke beleške Bore Jovića istorijski su izvor od izuzetne vrednosti. Uprkos (ili baš zahvaljujući) tome što su pisane nevešto i prostodušno one pružaju jedan neposredan uvid u svakodnevne preokupacije ljudi iz užeg kruga oko Slobodana Miloševića.  S druge strane, prizemnost Jovićevih opaski i veoma često banalnost sadržaja o kojima je pisao tužan su spomen civilizacijskog, etičkog i intelektualnog degradiranja političke elite u Srbiji posle uklanjanja Dragiše Buce Pavlovića, Ivana Stambolića i Bogdana Bogdanovića sa političke scene. Nije potrebno više nego sravniti nekoliko redova iz Bogdanovićevih „mrtvouzica“ sa dnevničkim beleškama bivšeg predsednika Predsedništva SFRJ pa da razmere tog sunovrata postanu očigledne. Prevratom na Osmoj sednici Srbija je između ostalog izgubila i poslednje iskrene pobornike socijalističkog i levičarskog pogleda na ekonomiju, društvo i međunacionalne odnose. Do dana današnjeg, znači skoro tri decenije,  Srbija nema iskrenu levicu i to je verovatno najduži vremenski period od Svetozara Markovića naovamo da ni u vlasti ni u opoziciji nije bilo makar i najneznatnije političke stranke ove provenijencije.

Ali da se mi vratimo Bori Joviću i njegovom pisaniju. U malom odlomku koji sledi vidimo kako su Jović i ekipa ljudi sa vrha vlasti nameravali da pridobiju najuticajnije političare njihovog vremena – „najveće zverke“ kako ih naziva Jović. U vreme kada Slobodan Milošević već mesecima ne komunicira sa ambasadorom SAD u Beogradu i kada se nijedan zvaničan i raspoloživ kanal komunikacije ne koristi da bi se komuniciralo sa centrima političke moći, Jović i Milošević okreću se, nikom drugom nego nekakvom predstavniku nekakve masonerije za koga su inače saznali tog istog trenutka. Jović od masona očekuje da im prečim i lakšim putem donesu naklonost sveta. Receptura je bila potpuno u duhu Miloševićeve "olako obećane brzine", otprilike onako kako je i Bora Jović ekonomski preporod Srbije započeo ličnim primerom kada je sa rafova lokalne piljare u svom beogradskom komšiluku proterao slovenačku kiselu vodu.

22. mart 1990.

Ostali su otišli na sednicu, zadržali smo se Sloba Milošević i ja, sa Slobodanom Vučetićem koji je želeo da nas o nečemu obavesti.

Imao je intimni razgovor sa Zoranom Nenezićem. Nisam ni čuo za toga čoveka. Vučetić nas podseća da je bio smenjen, neopravdano, u aferi u opštini Vračar povodom useljavanja Instituta „Lola Ribar” u Kumanovskoj ulici.

Nenezić se predstavio kao član masonske lože 32. ranga. Najviši mogući rang je 33. U tom, najvišem, rangu nalaze se Buš, Kol, Genšer, Miteran, Tačerka, Rokfeler, Kosiga, i mnogi drugi najuticajniji ljudi današnjice. Priča šta mu je govorio Nenezić. Član masonske lože je i Ante Marković. Čvrsto međusobno sarađuju i ispomažu se. Sada je u toku osnivanje masonskih loža u istočnoevropskim zemljama. On (Nenezić) određen je da ide u istočnoevropske zemle i formira lože. Uskoro će putovati u SRN, Francusku, Englesku i SAD. Primiće ga gore pomenute ličnosti. Cilj je organizovanje svetskog skupa masona u Beogradu (Centar „Sava“), gde će biti prisutne najveće „zverke“ današnjice. S obzirom na ogromnu finansijsku moć masona i pravilo da jedan drugome ne odbijaju pomoć (izuzev ako se radi o nečasnim i nezakonitim stvarima), smatra da bi mogao da izdejstvuje za Srbiju znatna materijalna sredstva za razvoj pod veoma povoljnim uslovima. Međutim, to ne može da radi bez odobrenja i sastanka sa Slobodanom Miloševićem, a sa mnom će tražiti kad postanem predsednik SFRJ (sa Drnovšekom neće da razgovara).

Nenezić je rekao Vučetiću, takođe, da je Ante Marković pokušo da formira hrvatsko-slovenačku ložu, da zaobiđe Srbiju. ali masoni žele samo jugoslovensku ložu i odbili su ga.

Na pitanje Slobodana Miloševića da li ga je pitao da li js istina da je Tito bio mason, Vučetić kaže da jeste i da mu je rekao ne samo da jeste bio mason, nego da je pripadao najreakcionarnijoj - vatikanskoj loži i ostao joj je do smrti veran. Nenezić je prokomentarisao: „Samo je šteta što je toliko dugo živeo“. 

Nenezić očekuje da ga primi i Gorbačov, ali nije siguran da li je i on mason. Samo zna da masoni hoće da ga pomognu da uspe.

"Upozorio sam Slobodana na političku buru koja se pre 10-12 godina digla u Italiji povodom otkrića ko se sve nalazi u masonskim ložama, kada su mnoge političke glave jedva ostale. Moramo voditi računa da ne prokockamo ugled u narodu koji smo teškom mukom stekli."

Vučetić kaže da oni ne traže da mi budemo masoni, nego saglasnost da nas pomažu. Razgovor sa masonima bio bi u četiri oka, bez javnosti. Masoni su, inače, registrovana organizacija, koja deluje van javnosti. Tako objašnjava Slobodan Vučetić.

Borisav Jović, Poslednji dani SFRJ. izvodi iz dnevnika, Beograd 1995, str. 128-9.