Predstave srpsko-albanskih odnosa pod osmanskom vlašću u srpskoj javnosti i istoriografiji retko odstupaju od zadatog scenarija: s jedne strane slika se u jarkim bojama arnautsko nasilje i zulumi, s druge progon, „golgota“ i „martirijum“ srpskog naroda. Bez namere da sporimo da je u nekim istorijskim situacijama ova pojednostavljena slika zaista odgovarala stvarnosti osvrnuli bismo se, ipak, na istorijske izvore koji rekonstruišu svu složenost odnosa na mikro-nivou lokalne sredine. Sadržaj diplomatske prepiske Milana Rakića, koju je početkom prošlog veka kao vicekonzul slao iz Prištine za Beograd, otkriva mnogo složeniju sliku svakodnevice međuetničkih odnosa. U Rakićevoj korespondenciji nalazimo da etnički Albanci nisu bili jedini protagonisti nasilja, kao i da konflikt nije bio jedina forma srpsko-albanskih odnosa na Kosovu. Rakićeva svedočanstva o albanskim (april 1907) i albansko-srpskim ustanovama običajnog prava u gnjilanskom kraju iz juna i jula 1907. ukazuju da je međusobna saradnja i uvažavanje bila takođe jedna od formi međusobnih odnosa ova dva etnička kolektiva.
Rakić već u aprilu 1907. piše o albanskim običajnim sudovima koji uzimaju u zaštitu lokalne Srbe u gnjilanskom kraju. Taj institucionalni okvir se ubrzano razvijao tako da je uključivao i svojevrsne običajne sudove etničkih Srba. Rakić je u dve depeše (poslate 16. juna i 4. jula) sa velikim simpatijama pisao o albansko-srpskim sporazumima koji su u tradicionalnoj formi bese proklamovali garancije lične, imovinske i pravne sigurnosti u gnjilanskom kraju. Bese su se nametnule i kao neka vrsta običajnog prvostepenog sudstva u albanskim i srpskim sredinama. Krivci su nakon presude (globa ili telesno kažnjavanje) ovog običajnog suda bili predavani turskim vlastima. Tako se ustanovio model koji Rakić naziva „dvogubim suđenjem“ i „dvogubim kažnjavanjem“ krivaca - model koji je naročito doprinosio boljoj zaštiti lokalnih Srba.
U slučajevima kada su optuženi bili etnički Srbi, sudio im je srpski sud i obratno. Iz tekuće prakse „arnautskih“ sudova Rakić navodi slučajeve u kojima su Srbi koji su pretrpeli neku štetu od Albanaca bili uzimani u njihovu zaštitu. Recimo, u slučaju albanskog age koji je tukao svoje čifčije (kmetove) Srbe, arnautski sud je intervenisao i kaznio ga novčanom globom, a zatim ga predao državnom sudu. Na ovom naknadnom suđenju aga je bio osuđen na vremensku kaznu zatvora od tri meseca. Lokalni Albanac, koji je komšiji Srbinu oteo 6 ovaca pa ih pustio nakon što ih je ošišao i uzeo runo, kažnjen je sa 6 dukata globe a zatim predat turskim vlastima na regularno suđenje.
U svom drugom pismu Rakić sa velikim oduševljenjem i gotovo u euforiji piše o neposrednim blagodetima koji su gotovo odmah proizašli iz albansko-srpske bese. Srbi u gnjilanskim selima, naime, odavno nisu uživali toliku meru lične slobode i čak neke elemente samouprave kako je to nazvao Rakić. Na prvi pogled paradoksalno, ali jedina stvar na koju Rakić upozorava i od koje strepi jesu odluke njegovih pretpostavljenih u Beogradu. Rakić se, naime, odlučno protivio vladinoj nameri da kroz gnjilanski kraj sprovede četu komita koja je bila na putu za Makedoniju. Zastupajući pre svega interes ljudi koji su živeli na tom prostoru, Rakić je molio centralu u Beogradu da ni na koji način ne ugrozi tek stečeni mir i ostvarene dobrosusetske odnose u gnjilanskom kraju. Njegovi apeli, međutim nisu bili uslišeni: već 15. jula se četa vojvode Dušana, koja je bila ubačena sa teritorije Kraljevine Srbije, sukobila kod sela Pasjana sa turskom vojskom i lokalnim Albancima.
„Pasjanska afera“, kako je naziva Rakić, trajala je tri dana nakon kojih je svih 29 četnika bilo likvidirano, a u čitavom gnjilanskom kraju i na širem prostoru Kosova počele su odmazde nad srpskim stanovništvom. Sve tekovine srpsko-albanskog približavanja, izvojevane lične i imovinske sigurnosti i sudske zaštite pale su u vodu. Rakićevo treće pismo iz avgusta 1907. nabraja pojedinačne slučajeve ubistava i nasilja prema Srbima kao i klimu opšte nesigurnosti u kojoj su nastavili da žive. Albanci su posle svega što se desilo počeli ugovarati nove bese; ovaj put ne samo da u njima nije bilo mesta za Srbe nego su bile neposredno upravljene protiv Srba. Rakićev rezignirani komentar bio je da se na kraju „s pravom može reći da su oni (četnici i odgovorni u Beogradu), za nekoliko dana učinili više zla ovdašnjim Srbima nego Arnauti za nekoliko godina!“
I pored brzog i nesrećnog svršetka ovog običajno-pravnog eksperimenta, on opovrgava tezu o predestiniranom konfliktu Srba i Albanaca kao i o nasilju koje je imanentno prirodi njihovih odnosa. Pre vojnog uplitanja sa strane, komšije Albanci i Srbi bili su u stanju da ustanove i unapređuju običajne institucije koje su stvarale preduslov za formu suživota koja je za njih bila prihvatljiva. Kada današnji posmatrač napravi otklon od etno-centričnih koncepcija, „velikih narativa“i opšteprihvaćenih interpretacija u stanju je da prepozna svu složenost odnosa na lokalnom i generalnom planu. Čitanje Rakićevih pisama koji su objavljeni zahvaljujući trudu velikog Andreja Mitrovića otvara prostor za potpuno nove percepcije i tumačenja srpsko-albanskih odnosa.
U toj, za savremene srpske čitaoce, novoj perspektivi vidimo da, pod određenim okolnostima, srpske komite i lokalni Albanci mogu da igraju potpuno suprotne role od onih koje su im predočene u našem „velikom narativu“. U pomenutim događajima u leto 1907. gnjilanski Srbi su zaštitu dobili od lokalnih Albanaca – „zulumćara“, a propast im je došla od njihovih navodnih zaštitnika, romansiranih komita i četnika. U dugom trajanju srpsko-albanskih istorijskih odnosa ima nebrojeno primera saradnje, uzajamnosti i dobrosusedskih odnosa, naročito na nivou svakodnevice običnih ljudi kao što je to ovde bio slučaj. Isticanje takvih primera i njihovo uključivanje u nastavne sadržaje i kulturu pamćenja u službi je pomirenje i razvijanja dobrosusedski odnosa u regionu.
Ministru inostranih poslova, Priština 16. Juna 1907.
Gospodine Ministre,
U nizu raznovrsnih besa koje su se od Mitrova dana prošle godine pojavile u ovim krajevima jedna od najinteresantnijih i najtrajnijih bila je besa u gnjilanskoj kazi. Gnjilanska kaza, koja je, do toga doba, stradala od nebrojenih kačaka i cubova kao nijedna druga nahija sem pećke, prvi put je posle mnogo godina osetila izvesnu slobodu i bezbednost. Kačaci i cubovi povukli se, ubistva krađe i raboši gotovo sasvim prestali.
Kao što sam u ranijim izveštajima imao čast napomenuti, sama je vlast išla na ruku Arnautima i uticala na njih da vežu besu. Besa je bila pod okriljem vlasti i vlast je pomagala i učestvovala u izvršenju presuda arnautskoga suda. Ali, od Đurđeva dana besa je unekoliko promenila svoj karakter. Ona je i dalje pod okriljem vlasti, ali vlast od tada ne izvršuje presude arnautskog suda, nego, u slučajevima teže krivice, Arnauti sami, bez vlasti, izvršuju presudu koju je izrekao njihov sud, pa potom krivca predaju državnom sudu da mu on ponovo sudi. Ovo dvogubo suđenje i dvoguba kazna za jednu istu krivicu uvedena je da bi se besa što bolje održavala i da bi se pojedinci zastrašili. Ima već nekoliko primera takvoga suđenja. (...) U selu Pančevu, aga Arnautin užasno je izbio četiri svoje čipčije Srbe. Ovi se potuže arnautskom sudu. Sud donese presudu kojom se aga kažnjava sa trideset lira globe, od koje sume da se izda svakom izbijenom čipčiji po 4 (turske) lire, a ostatak pada u sudsku kasu za troškove arnautskoga suda. Zatim je aga predat državnom sudu u Gnjilanu, koji ga je osudio na tri meseca zatvora.
No sem te dvogube kazne za jednu krivicu, uneta je od Đurđeva dana još jedna izmena u besu. Doduše, ta izmena ne vredi za celu gnjilansku nahiju nego samo za jedan deo njezin, ali je ipak značajna utoliko što su sada prvi put i Srbi ušli u besu. Arnauti su u početku nameravali da Srbi iz cele nahije uđu u besu, ali je najzad primljena u besu samo opština kamenička, koja broji sedamdeset sela. Međutim odnosi između Srba i Arnauta u pogledu bese ovako su određeni: Arnauti imaju svoj sud za sporove između Arnauta, a Srbi svoj sud za sporove između Srba. Ako je spor između Arnauta i Srba, onda oba suda, srpski i arnautski, izviđaju stvar, pa ako se nađe da je Srbin kriv – predaje se srpskome sudu da mu sudi; ako je pak Arnautin kriv, sudi mu arnautski sud. Predsednik srpskoga suda jeste Trajko iz Kamenice, a članovi su svi opštinari opštine kameničke. Srpski sud presuđuje i izvršava presudu kao i arnautski, i po izvršenju presude krivca predaje državnome sudu. (...)
Molim Vas, gospodine Ministre, da izvolite primiti uverenje o mom najdubljem poštovanju.
Vicekonzul
Ministru inostranih poslova, Priština 4. jula 1907.
Gospodine Ministre,
Posle dužih pregovora i natezanja, najzad su se rešili i arnautski prvaci iz Vučitrnske kaze (Drenice, Ortakol, Lab i Šalja) da definitivno zaključe besu po primeru Arnauta iz drugih krajeva. Oni su se pre nekoliko dana sakupili kod džamije u selu Poljancu i vezali ovakvu besu:
1) Niko ne sme činiti zulume do idućeg Mitrovdana.
2) Ko ubije, da mu se izgori sve što ima. Ako bi se ubica usprotivio i branio sa svojim rođacima ili fisom, izvršenje presude besinog suda potpomoći će sama vlast, oni pak koji bi branili ili krili ubicu smatraće se kao njegovi saučesnici i njima se za tri godine ne dozvoljava da obrađuju imanje.
3) Ko ukrade ili pritisne tuđe imanje, da se kazni kao ubica.
4) Ko na putu presreće putnike, bilo Srbe, bilo Turke, da mu se spale sve zgrade koje ima.
5) Ko globi raju, smatraće se kao ubica i takođe kažnjen biti.
6) Bidate – nove poreze – da niko ne daje; onaj koji da, da se izgori kao izdajica.
7) Ko ukrade, platiće oštećenom dvostruku vrednost ukradene stvari.
8) Da se čuveni zlikovci Feka i Hamid, koji su pritisli zemlju manastira Deviča, predadu carskom sudu, pošto je ta parnica već ranije prešla u nadležnost carskog suda.
9) Ako Feka i Hamit od sada učine ma i najmanji zulum Deviču, biuće spaljeni bez ikakvog ispita čim domaćin Deviča i čauši dostave „Besi“ učinjene zulume. (...)
U gnjilanskoj kazi besini sudovi, arnautski i srpski, funkcionišu bez prestanka i bez ikakve smetnje. Mir koji je zavladao od Đurđevdana i sloboda koju imaju i naši ljudi i Arnauti još više utiču na vođe ovoga pokreta da se besa ne samo održi, nego i proširi (...). U početku, pri sklapanju bese, nije se mislilo da besa uzme tolike razmere, izgledalo je da će se sami Arnauti tome protiviti, ali je, docnije, svojom očiglednom korišću po obe strane, postepeno dobijala sve više pristalica, i ona je danas jedini i vrhovni sud u nahiji. (...)
Srbi i Arnauti i sama turska vlast staraju se da se ova besa održi u celini i da vlada njena bude za što duže vreme. Ako se ipak u najkraćem vremenu desi da besa savršeno propadne i da naši ljudi strahovito nastradaju, to će biti samo krivica nas samih, krivicom onih ljudi koji se oglušuju o sve razloge, koji gledaju na trenutnu korist ne misleći na užasne i trajne posledice, jednom reči, ljudi koji ne prestaju slati čete preko gnjilanske nahije. Slanje četa kroz gnjilansku nahiju moglo se još razumeti pre šest meseci, kad su ostali putovi bili presečeni; moglo se, najzad, donekle i opravdavati korišću za drugi deo naroda našega, iako je rizik bio veliki. Ali je očevidno da je danas, samim stvaranjem bese u gnjilanskoj kazi, stanje stvari iz osnova promenjeno, da su posledice toliko gore što naš narod ima mnogo da izgubi, i što će on u prvom nesrećnom slučaju stradati ne samo kao saučesnik komita, nego još kao izdajica i prestupnik protiv bese. Što je pre šest meseci moglo biti manje ili veće pogoršanje jednog već rđavog stanja, danas je potpuni gubitak davno nezapamćene slobode i mira, danas je gubitak ravnopravnosti sa Arnautima i izvesne srpske samouprave, danas je užasna propast onoga naroda koji je s teškom mukom i tek pre kratkog vremena uspeo da izvojuje za sebe jedan snošljivi život. Iako sam Vam o svemu ovom i ranije pisao, iako sam depešom izvestio da sami Arnauti uporno paze na četnički put kroz gnjilansku kazu, opet sam dobio izveštaj da će jedna četa proći ovih dana tim putem. (...)
Evo još nekoliko primera kako sude arnautski i srpski sud u gnjilanskoj kazi, i za kakva dela. (...)
Neki Arnautin iz sela Strezovca uzeo je šest ovaca Vasi Miloševiću iz Ajanovaca. Ovce je ostrigao pa pustio. Sud arnautski osudio ga da plati 6 dukata Vasiliju, pa ga, po izvršenoj presudi, predao državnom sudu u Gnjilanu.
Pre nekog vremena Srbi iz Bratilovice počnu seći zabran Arnautina spahije sela Ferikeja. Spahija Arnautin požali se srpskom sudu. Ovaj izađe na lice mesta, izvidi koliko je šume posečeno, pa spahiji odredi sedmi deo zabrana... (nečitko)
U selu Kamenici sastanu se arnautski i srpski sud da izvide neki spor i pozovu Nedeljka iz istoga sela da dođe na suđenje. Kako je bila noć ovaj ne hte doći. Sutradan na sudu Nedeljko izjavi da sinoć nije smeo doći, jer su ga zvali Srbi, a on nema poverenja u njih, a da su ga zvali Arnauti, on bi odmah došao. Na to skoči predsednik srpskog suda, Trajko Arsić, iz Kamenice, i pred Ayrnautima podvikne mu: „Zar pre bese nisi smeo nikud mrdnuti od arnautskih zlikovaca, a sad se bojiš Srba“, i odmah sud srpski donese presudu da se Nedeljku za uvredu srpskog suda udari pedeset štapova. Arnauti počnu moliti Srbe da Nedeljku oproste i ovi najzad pristanu i Nedeljka kazne da plati 1 liru. Presuda je odmah izvršena.
Molim Vas, gospodine Ministre, da izvolite primiti uverenje o mom najdubljem poštovanju.
Vicekonzul
Zastupniku ministra inostranih poslova, Priština 13. avgusta 1907.
Gospodine Ministre,
Uzbuđenje koje je obuzelo Turke i Arnaute posle nesrećne pasjanske afere još se ne stišava iako je već prošlo mesec dana od toga događaja. Pojava ove čete raspalila je maštu i inače lakovernih Arnauta i danas kruže bezbrojne priče, sve luđe od luđih, o srpskim četama i komitama i njihovom radu. I što su te priče luđe, utoliko se lakše prenose i tvrđe se veruje u njih. Otkuda potiču te priče i glasovi ne može se za sad tačno odrediti. Možda ih i sama vlast protura da bi skrenula pažnju sa unutrašnjih pitanja koja su na dnevnom redu, možda im je povod izvesno sumnjivo kretanje na našoj granici koje nije izmaklo turskim vlastima i Arnautima, a ima, najzad, i nekih znakova po kojima bi se moglo zaključiti da su tu umešani i ljudi bliski austrougarskim konsulatima u Skoplju i Mitrovici. Bilo kako bilo, neosporan je fakt da ti glasovi razdražuju Arnaute i održavaju ih u neprijateljskom raspoloženju spram Srba. Na taj način sprečava se ponovno zbliženje Srba i Arnauta u gnjilanskoj kazi i neka osetnija popravka tamošnjega stanja.
Doduše, Arnauti su se, posle prvih ubistava u Pasjanu i Vrbovcu, trgli i prestali bar javno ubijati naše ljude. Oni su čak pozvali neke viđenije Srbe na dogovor i izmirenje. Zbor je bio u porti gnjilanske crkve, a rešeno je, kao što sam imao čast izvestiti Vas u svoje vreme, da se pređe preko pasjanske afere kao da se nije ni dogodila i da se povrate odnosi koji su pre nje postojali. U stvari, to je rešeno samo forme radi. Ogorčenje i nepoverenje spram Srba nije se moglo zbrisati jednom zborskom odlukom. Danas Arnauti motre na svaki pokret naših sveštenika i učitelja i svakog viđenijeg čoveka. Noću opkoljavaju srpska sela, upadaju u njih tražeći komite i oružje. Česti su slučajevi da kakav Arnautin, šenluka radi, ispali pušku, pa da se na pucanja puške odmah iskupi po nekoliko stotina Arnauta misleći da su se pojavile komite. I razume se da se tako sakupljeni Arnauti ne raziđu mirno, nego upadnu u kakvo srpsko selo i isrebljuju viđenije ljude ili one koji im se učine sumnjivi. Tako je, tu skoro, nesrećni Vrbovac ponovo stradao. U okolini Vrbovca bila arnautska svadba i neko ispali pušku. Odmah se iskupi do sedam stotina naoružanih Arnauta da traže komite. Pošto su videli da komita nema i doznali ko je pucao, uđu u Vrbovac, istuku dvajestinu ljudi i crkvu kuršumima izrešetaju. Ni jedna ikona u njoj nije ostala čitava.
Posledice pasjanske afere nisu se osećale samo u gnjilanskoj kazi. (...) Pole sukoba u Pasjanu, gnjilanski Arnauti nisu bili razdraženiji od prištevskih, prizrenskih i pećkih. I kao što su gnjilanski pretresali srpska sela, tako su i kosovski Arnauti upadali u Guštericu, Čaglavicu, Livađe i Sušicu tražeći komite i oružje. Abdul Husein upao je u Sirilić sa četom od četrdeset ljudi, pretresao sela, isprebijao mnoge ljude okrivljujući ih da su saučesnici komita. Svi ovi događaji mogu se, najzad, uzeti i kao manifestacija pojedinih, više ili manje osornih Arnauta; ali šta najbolje ocrtava i dokazuje solidarnost Arnauta, koju sam gore pomenuo, i njihovu težnju da u raje unište i pomisao na ma kakav otpor, to su bese koje se poslednjih dana, i specijalno u tom cilju, sklapaju u Prizrenu i Peći. (...)
U mome poslednjem izveštaju o besi u gnjilanskoj kazi (PP br. 45) napomenuo sam kakve kobne posledice može imati slanje četa preko gnjilanske nahije. Ta moja predviđanja danas su se, na žalost, ispunila. Ljudi koji su tim poslom rukovodili nisu hteli čuti nikakve razloge, bilo što su verovali u svoje znanje i iskustvo (koje nisu imali), bilo da ih je na taj put nagnala neodoljiva potreba. Danas oni nose na duši tolike nevine žrtve srpske i danas se s pravom može reći da su oni, za nekoliko dana učinili više zla ovdašnjim Srbima nego Arnauti za nekoliko godina! (...)
Vicekonzul
Izvor objavljen u: Andrej Mitrović (priređivač), Milan Rakić, Konzulska pisma, 1905-1911. Beograd: Prosveta, 1985, 124-32.
Za INTERNET bilten tekst priredio Aleksandar R. Miletić
