Političke poruke i upozorenja Dragiše Buce Pavlovića (1943-1996), zaboravljenog prvoborca borbe protiv nacionalizma i tragičnog heroja Osme sednice, ne gube aktuelnost ni u današnjim danima. Pavlović je u svojim javnim nastupima septembra 1987. prvi upozorio na strukturne probleme i poguban uticaj koji na društvene odnose imaju zapaljiva politička retorika, neodgovorni štampani mediji, nacionalistička intelektualna elita i nekontrolisane tajne službe. Naš utisak je da sa većinom ovih pojava i centara moći srpsko društvo i država još uvek nisu izašli na kraj, pa nam se utoliko čini značajnijim podsećanje na Bucu Pavlovića koji se prvi hvatao u koštac s njima.
Fenomen koji danas prepoznajemo kao tabloidizaciju štampanih medija, Pavlović je prvi uočio u rastućoj histeriji i neodgovornim i zapaljivim tekstovima koji su izlazili na stranicama Politike i Politike Ekspres počev od događaja na Kosovu Polju u aprilu 1987. i naročito od masakra u Aleksinačkoj kasarni u septembru iste godine. Novi trendovi u uređivačkoj politici Politikinih izdanja sledili su promene u javnoj retorici čiji je glavni protagonista Slobodan Milošević. U vreme socijalizma decenijama su strpljivo negovani principi međunacionalnog uvažavanja i krajnje opreznosti u pristupanju temama iz domena međuetničkih odnosa. Ovi principi, obziri i zacrtana pravila proklamovane politike bratstva-jedinstva imali su svoj izraz i u novinarstvu. Iznenađujuće je kako se za svega nekoliko meseci tokom 1987. čitav ovaj sistem mogao izroditi u svoju suprotnost.
Pavlović je upozoravao na oblikovanje nove matrice u žurnalistici u kojoj se „težište pomera sa činjenica u sfere mitskog čak i sfere fantastike“ i u kojoj se u javnim medijima „kroz patetične i paraliterarne detalje“ ustanovljava i dan-danas prepoznatljivi model pisanja: „što više iracionalnog, što manje racionalnog, potpaljivati do usijanja“. Izazvan prvim jasnim manifestacijama tog novog pravca u srpskom novinarstvu, Dragiša Pavlović je kao predsednik Gradskog komiteta OSK u Beogradu pozvao predstavnike štampanih medija na satanak 11. septembra 1987. Okupljenim novinarima i urednicima održao je govor čije delove donosimo u produžetku.
Zborovi na Kosovu su pritisak; dolasci Srba i Crnogoraca s Kosova u Beograd su pritisak; oštrina u javnim glasilima je pritisak; radnički štrajkovi su pritisak.
Na ukupno stanje u društvu danas se, dakle, reaguje pritiscima.
U ostvarivanju politike međunacionalnih odnosa i ravnopravnosti naroda i narodnosti, komunisti i svi progresivni ljudi u SR Srbiji nalaze se danas pred svojim možda najvećim, najsloženijim i najodgovornijim zadacima u novijoj istoriji.
Ukupno stanje na Kosovu, koje se ne popravlja ni potrebnom, ni poželjnom, ni olako obećanom brzinom, stvara opasnu atmosferu u kojoj kao da se svaka izgovorena reč protiv srpskog nacionalizma doživljava kao popustljivost prema albanskom separatističkom nacionalizmu.
U takvoj atmosferi, sa upozoravajućim odlikama političke napetosti širih razmera, lako se gubi orijentacija, brkaju se opredeljenja, blede linije preko kojih se ne sme preći. [. . .]
Zapaljive reči ne donose ništa drugo nego požare. Neodmerenim rečima stvara se samo histerično raspoloženje koje vodi do najgoreg, a da rešenja nema.
Prostor za rešavanje kosovskog problema sada je toliko sužen da i najmanja greška u potezima, ma koliko da se ti potezi povlače iz najboljih namera, može da bude tragična i za Srbe i Crnogorce na Kosovu, i za srpski narod, i za ukupnu stabilnost Jugoslavije.
Logika da se zbog stanja na Kosovu mora činiti sve, makar i uz greške koje će se kasnije ispravljati, klasična je logika pragmatične i birokratske politike s kojom se stiže do aplauza danas i velikih nevolja već sutra.
Dlanovi Srba i Crnogoraca na Kosovu iz aplauza već prelaze u pesnicu, a to je granica preko koje dalje sve vuče u tragičan razvoj događaja.
Kome je to danas za zamišljena ili umišljena rešenja, potrebna krv? Ta zastrašujuća reč sve učestalije se i javno izgovara a izostaju i politički i zakonski odgovori na nju pa i ljudska zabrinutost zbog njenog prisustva.
Šta treba da se dogodi da bismo shvatili da obarač na oružju povlače i neodmerene, histerične reči na javnoj sceni, ponekad i jedan jedini red u novinama? Koliko izloga albanskih radnji treba da bude razbijeno da se uverimo da antialbansko raspoloženje ne postoji samo u upozorenjima najviših organa SKJ već da ga ima i na našim ulicama? [. . .]
Ali ako borbu protiv albanskog nacionalizma prate netrpeljivost i mržnja prema albanskoj narodnosti, čega ima u pojedinim javnim glasilima, onda je ta borba sve dalja od socijalističkih načela a sve je bliža nacionalizmu. [. . .]
Hrana srpskom nacionalizmu nije više samo stanje na Kosovu, već su to i razne neodmerenosti povodom Kosova, koje dolaze sa stranica naših javnih glasila, iz pojedinih javnih istupa, iz nekih naših institucija sistema. U tom pravcu već kao da smo na nekim mestima prešli najopasniju granicu kada srpski nacionalisti u našem ponašanju i delovanju, u tekstovima pojedinih novinara komunista vide podstrek za sebe. [. . .]
Uređivački kolegijumi i novinari u javnim glasilima koji ne mogu ili neće da razumeju šta danas u borbi protiv albanskog nacionalizma znači i stalna borba protiv srpskog nacionalizma uzimaju u suštini za svoju uređivačku politiku raspirivanje nacionalnih strasti. Uređivački kolegijumi i novinari koji hoće i umeju da vide gde su opasne granice između pozitivnih nacionalnih osećanja i nacionalizma, brane danas i čast srpskog naroda, i čast svoje profesije, i politiku socijalističke Jugoslavije.
Dragiša Pavlović, Olako obećana brzina, Zagreb: Globus, 1988, str. 95-9.
Priredio: Aleksandar R. Miletić
