Prisustvo i učestalost pojavljivanja negativnih stereotipa o Albancima svojevrstan su „lakmus papir“ za određivanje intenziteta pojavnih oblika nacionalizma i ksenofobije u srpskom društvu u novijoj istoriji. Repertoar degradirajućih „etno-kulturoloških“ i „antropoloških“ opservacija je izuzetno bogat i raznovrstan, a u vremenskom rasponu kretao se od pseudo-naučnih studija Dr Vladana Đorđevića i Stojana Protića (Balkanicus), pisanih u vreme Balkanskih ratova, pa do nacionalističkih „eseja“ Dobrice Ćosića, „patriotske“ SANU istoriografije i publicistike i šovinističkih izliva u Politikinim izdanjima i RTS-u u 90-im godinama prošlog veka. Čitav ovaj raspon govora mržnje obrađen je u izvrsnoj studiji Olivere Milosavljević („Skenderbeg je bio Srbin“, u: O. Milosavljević, U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca XX veka o "nama" i "drugima". Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, 2002, str. 218–31), tako da, uputivši čitaoca na ovaj tekst, nećemo ponovo prolaziti kroz njega. U ovom prilogu Internet bilten baviće se knjigom Dimitrija Tucovića, jednog od osnivača srpske socijaldemokratije i javnog poslenika koji je bio na potpuno suprotnoj strani „govora mržnje“, na tragu političkih ideja potpuno drugačije provenijencije i suprotnih namera.
Naime, Tucovićeva znamenita knjiga Srbija i Arbanija i citati napisa koji su izlazili u Radničkim novinama (1912–1913) kao reakcija na srpske ratne zločine i kolonijalne ambicije tokom Balkanskih ratova, dugo su bili u upotrebi kao neka vrsta antiteze i alternativnog štiva u domenu reprezentacije Albanaca u srpskom/jugoslovenskom društvu. Tucovićeva knjiga je u socijalističkoj Jugoslaviji bila prevedena i na albanski, a u javnom diskursu korišćena je kao snažni argument za izgrađivanje odnosa proklamovanog bratstva-jedinstva između Srba i Albanaca.
U trenutku kada se politička elita Srbije u vreme tzv. događanja naroda „resetovala“ i napravila otklon od standardnih premisa ove politike u domenu međuetničkih odnosa, nastala je i potreba da se raskrsti sa tradicijom iščitavanja Tucovićevih spisa. Ivan Stambolić je naveo da se čak i partizanski prvoborac i navodno pravoverni komununista-internacionalista Dobrivoje Baja Vidić u događajima pred Osmu sednicu odricao Tucovićevih stavova prema Albancima:
„Ko je mogao i sanjati da će tog ortodoksnog i u svemu ideološkom krajnje ’pedantnog’ lenjinistu obuzeti nacionalistička pomama! Da će jedan ’čistunac’, jedan Baja Vidić, ubrzo potom izgovoriti kako više nema veze ono što je o Albancima i Kosovu pisao i govorio Dimitrije Tucović. Hajde da je neko iz moje generacije to izgovorio, ali Baja Vidić, veteran, pa još i Užičanin, da kaže tako nešto za Dimitrija Tucovića!“ (Ivan Stambolić, Put u bespuće. Beograd: Radio B92, 1995, str. 97-8)
Otklon od odgovorne politike prema albanskoj nacionalnoj manjini iziskivao je, dakle, ideološko odbacivanje osnova Tucovićevog učenja. Među Miloševićevim sledbenicima koji su uzimali reč na Osmoj sednici, Vidić je bio naročito uporan u zahtevu da se Dragiša Pavlović, verovatno poslednji autentični zastupnik ideja levice u Srbiji, smeni sa položaja predsednika Gradskog komiteta SKS. U najnovijoj epizodi apsurda ideološki epigoni pobednika sa Osme sednice proslavljali su osujećenje učlanjivanja Kosova u organizaciji UNESKO kao verovatno jedini opipljivi politički uspeh koji su postigli. Sa kosovske strane odgovoreno je zatezanjem procedure oko formiranja Zajednice srpskih opština. Tucović u njegovoj knjizi često upozorava na pogubne i štetne posledice neodgovorne retorike, šovinizma i raspirivanja međuetničkih strasti i mržnje.
Značajan prostor u svojoj knjizi Tucović je posvetio dekonstrukciji negativnih stereotipa i razobličavanju šovinističkih matrica o Albancima koje su bile u opticaju u srpskoj politici, diplomatiji i publicistici njegovog vremena. Uz to, u odnosu prema Albancima Tucović pokazuje određenu empatiju i sposobnost da racionalno i nepristrasno sagledava njihov položaj u situaciji koju je stvorio srpski kolonijalni pohod na Albaniju. Sa neospornom erudicijom i veoma ubedljivo, Tucović daje obris jedne drugačije antropologije albanskog naroda u kojoj se ne govori o nekakvoj imanentnoj karakterologiji, već samo o materijalnim uslovima života i ekonomskom, političkom i vojnom kontekstu trenutne situacije.
Pišući o zločinima „srpske soldateske“ u Albaniji i na Kosovu Tucović je ispunio svoju građansku dužnost. Ako ga je neko u Srbiji njegovog vremena smatrao za izdajnika danas bi se posle vremenske distance od stotinu godina moralo priznati da je on zapravo bio jedan od retkih istinskih patriota. Ukoliko je Srbija 1912–1913 svojom kolonijalnom politikom „dostojno stupila u“ kolonijalno „(...) društvo Engleza, Holanđana, Francuza“ itd, mora se opet priznati i da je Tucović svojom bespoštednom kritikom ove politike upisao Srbiju svog vremena među civilizovane narode sveta. Da nije bilo Tucovića morali bismo u međuetničkim odnosima da izmišljamo nove formule suživota i nove puteve saradnje ispočetka. Sa Tucovićem, mi imamo zdravu osnovu za buduće dogovaranje forme međusobnih odnosa između Srba i Albanaca.
U produžetku donosimo nekoliko karakterističnih izvoda iz Tucovićeve knjige Srbija i Arbanija. Ovaj mali prilog posvećujemo uspomeni na nedavno preminulu profesorku Oliveru Milosavljević, čiji je celokupni stvaralački opus bio u službi ideja koje naš portal želi da promoviše. Slučaj je hteo da upravo u trenutku pripreme teksta za objavljivanje budemo svedoci u najmanju ruku nedolične inicijative o premeštanju Tucovićevih ostataka i spomen obeležja sa centralnog dela trga Slavija u Beogradu. Srđan Milošević se u ime CISiD-a već oglasio tim povodom na televiziji B92.
Ali primitivan život (Albanaca, prim redakcija IB-a) i nizak stupanj razvitka nije merilo s posobnosti za kulturan život i razvitak uopšte, kao što se to u političkoj književnosti imperijalističke buržoazije rado uzima. Jer, ako su neki narodi blagodareći povoljnim istorijskim prilikama, činili brže napretke od drugih, ako idu na čelu ljudske civilizacije dokle drugi ostaju u primitivnom stanju, to ne daje pravo braniocima zavojevačke kapitalističke politike da te zaostale, slabe, bezotporne narode smatraju za slabiju, nesposobniju, nižu, inferiornu rasu, da im odriču svaku kulturnu sposobnost i da ih oglašuju za večitoga maloletnika kome je potrebno njihovo ’kulturno’ tutorstvo. Ta izobličena reakcionarna odbrana kapitalističke zavojevačke politike gubi iz vida da su kroz oblik plemenske društvene zajednice i primitivna stanja prošli svi kulturni narodi. Ali to naročito ne bi smeli gubiti iz vida predstavnici zavojevačke buržoazije balkanskih naroda koji još nisu skinuli sa sebe vrlo vidne tragove nedavne plemenske organizacije. (...)
Pa ipak Balkanicus i D-r Vladan napisali su po jednu čitavu knjigu sa očitom željom da smožde ovaj bedni arbanski narod i da dokažu njegovu nesposobnost za kulturan i nacionalan život. Pojava tih dela zaslužuje veću pažnju nego sama dela. U kapitalističkim državama ta književnost je stara koliko i zavojevačka kapitalistička politika. Kada su interesi kapitalističkih klasa nalagali da evropske države otpočnu politiku kolonijalnoga zarobljavanja, književnu pijacu je otpočela da plavi književnost à la spisi Balkanicus-a i D-r Vladana. U Austro-Ugarskoj je ta književnost narasla posle okupacije Bosne i Hercegovine i ispunjena je onon istom argumentacijom koju su u nas počeliunositi Balkanicus i D-r Vladan. (...) Pojava tih spisa čini eru u našoj književnosti kao što pohod srpske vojske na Albaniju čini eru u politici Srbije. (...)
U istoj nameri (dokazivanja kulturne inferiornosti, prim. redakcije IB-a) Balkanicus prelistava sve moguće konverzacione leksikone, da bi našao što ružniju ocenu karaktera Arbanasa. Razni pisci i putopisci predstavljaju nam Arbanasa čas kao čoveka koji gine za svoju reč čas kao čoveka koji ubija drugoga iz puške koju od njega uzme da razgleda. Iz života Šaljana, jednoga istaknutoga gorštačkoga plemena, Miljanov nam saopštava ova dva karakteristična slučaja. Jednoga Šaljanina, povedena na gubilište, vezir zaustavi u trenutku kada je iskeženi Ciganin sa zamahnutim jataganom stajao iza njega, i zapita ga: „Kazuj junački, jesi li ti bio kad na ovakvu muku?“ Arbanas reče: „Dva put su mi prijatelji došli u kuću, kad nijesam ljeba ima da i’ dam, no su mi bez večere konačili; to je oboje bilo teže za mene od današnjega, jer će ovo današnje proj, a ono neće nikad“. Jednom drugom prilikom skadarski vezir je tražio od svog sluge Šaljanina, da mu izda svoje zemljake. Kako drukčije nije uspeo, stavi ga na muke i dovede mu majku ne bi li se sažalila i sina savetovala da učini veziru po volji. Majka će reći: „Koljo! Koljo! Čuvaj pamet i čast! Ne žali dvije užice krvi što će ti vezir prosut’! Na drugoj strani poznati austrijski konzul Prohaska crta Arbanase na osnovu ličnih doživljaja u Ljumi kao najverolomniji narod.
Našavši se pred tako protivurečnim mišljenjima Balkanicus-u nije bilo teško da se odluči, jer se upravo bio unapred odlučio. Birajući između Marka Miljanova i Prohaske, on je izabrao Prohasku. On nije uočio da su ta protivurečna mišljenja o karakteru Arbanasa baš dokaz da se njihov društveni život nalazi u prelaznoj fazi: plemena gube svoj stari moćni uticaj a novi odnosi još nisu formirani. (...)
Krećući se u uskom krugu plemena, Arbanasi su iz te uske sredine dobili one karakterne osobine koje se kod njih najviše ističu: besa, pobratimstvo, gostoprimstvo, ponositost, častoljublje. (...) Od svih ispitivača znamo da ovi ljudi žive zadovoljno sa minimumom materijalne i duhovne kulture, a pošto su merila o životu isto tako skromna kao što je uska cela njihova sredina, to svako bedno čobanče može biti opevano kao heroj, dika i ponos plemena i uzdignuto narodnim predanjem na najviši stepen časti i slave. U koliko je društvena sredina nerazvijenija, utoliko se jače vidi svaka ličnost, ona stoji iznad celine, prati se svaki njen pokret, vidi se svako njeno delo i pamti se ako je ko dobra gosta dobro dočekao, prijatelja osvetio ili pevajući sačekaoda mu turski jatagan skine glavu s ramena. (...)
Sa prodiranjem novčane privrede, razvitkom poljoprivrede, espapa i grabeži oko zemlje pleme gubi stari silni uticaj na delanje i mišljenje svakoga pojedinca, i mesto prostih moralnih vrlina počinju zauzimati novi moralni pojmovi. (...) Do koga je gde stepena stara društvena organizacija potisnuta novom, do toga je stepena izvršen taj „pad u greh“, do toga su stepena iščezle proste vrline plemenskog morala. (D. Tucović, Srbija i Arbanija. Beograd: Radnička štampa, 1974, str. 26-32)
Ali ako Balkanicus i D-r Vladan , ističući zavojevačke težnje Austro-Ugarske i Italije u Arbaniji, nisu rekli ništa novo, ništa što ne bi bilo poznato u najširim slojevima našega naroda, oni su zastupanjem prava Srbije na zavojevanje Arbanije bili veran izraz jedne nove politike Srbije. Izobličavajući zavojevačku politiku tih dveju država oni su uspeli da izobliče „nacionalnu“ politiku Srbije, „oslobodilačku“ politiku srpske buržoazije. Jer ako su brige austriskih vlasnika o pravu svih balkanskih narodnosti na nacionalno samoopredeljenje grozno šegačenje sa narodnosnim načelom, to su pretenzije Srbije na zavojevanje Arbanije grubo gaženje, bacanje pod noge toga načela. Proklamujući tu politiku srpska buržoazija je sad prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne potištene nacije koja se bori za svoje oslobođenje. (...) Nacionalno oslobođenje i ujedinjenje koje traži za svoj narod kapitalistička buržoazija odriče tuđim narodima. (...)
Ali veliki praktični značaj ovoga pitanja mora nas interesovati u toliko više što posledice toga zavojevačkoga upinjanja naših vlasnika predstavljaju nepresušni izvor ne samo novih zločinstava prema arbanskom naselju već stalne opasnosti po mir i spokojstvo našega naroda. (...) Osvajački upad u Arbaniju urodio je ogorčenjem arbanaskog naroda prema Srbiji i pobunama, a pobune iziskuju nova finansijska i vojnička naprezanja; nesigurnost na novoj zapadnoj granici Srbije nastupila je kao posledica zavojevačke politike prema arbanaskom narodu, a javlja se kao povod stalnog mobilnog stanja vojske; iz istoga uzroka došli smo u sukob sa jačim pretendentima na Arbaniju, i u zanosu stvaranja velike jadranske države podjarmljivanjem tuđega naroda vlasnici propovedaju neko veliko razračunavanje sa njima. Zaduživanje zemlje, novi državni tereti i militarizam i ostale parazitske ustanove traže od naroda utoliko veće žrtve u koliko ga više večita nesigurnost, opasnost od rata i česte mobilizacije materijalno dave i privredno iscrpljuju. (Tucović, Srbija i Arbanija, str. 76-9)
U veku krupne imperijalističke politike, zavojevačka politika male i privredno nerazvijene Srbije, upućene na zajednicu a ne davljenje malih oko sebe, pokazala se kao ekonomska i politička apsurdnost, kao protivrečnost in adjecto, kao nemoguća politika. (...)
Srbija je htela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnog neprijatelja. Htela je da istisne tuđi uticaj u Albaniji a postigla je da ga još više učvrsti (...) ono što se moglo postići samo u sporazumu i prijateljsko saučešće oslobođenoga arbanaskoga naroda htelo se postići protiv njega. (str. 94)
I čim je soldateska, ostavljena samoj sebi, soldateska iza koje se politički upravljači nisu videli, došla u dodir sa arbanaskim stanovništvom, ona je počinila takav pustoš koji je arbanski narod gurnuo u očajnu borbu za održanje. Tako je otvorena serija kolonijalnih boraba koje sa većim ili manjim prekidima traju od prelaska srpske vojske preko turske granice do danas i kojima se kraja još nigde ne vidi.
Slepa i gluva prema najgrubljoj praksi kolonijalnog istrebljenja koje je soldateska vršila, buržoaska štampa je podigla paklenu poviku protiv „arnautskih divljaštava“ i ta je povika rasla sa nemoću vlade da odoli pritisku svojih moćnih suparnika oko Arbanije. Ni nesumnjivo divlja i nekulturna afrička plemena nisu nikada dočekivala evropskog nametljivca celivanjem njegove bele ruke. Još manje se to moglo očekivati od Arbanasa koji su već bili ispunjeni izvesnim političkim težnjama za koje su poslednjih desetak godina toliko žrtava podneli i sa kojima je bio upućen da računa svaki onaj koji nije bio unapred rešen na borbu do istrebljenja.
Arbanaska pobuna septembra meseca, zbog koje je Srbija morala ponovo mobilisati blizu tri divizije, je klasični primer kako se kolonijalni ratovi izazivaju. Okupacija srpske vojske prostirala se sa istoka do na same kapije klisura i klanaca. Ona je rastavila orača od njive, stoku odd paše, stada od pojišta, selo od vodenice, kupca i prodavca od pijace, okolinu od varoši, a čitava planinska naselja od svoga privrednoga centra i žitnice za ishranu. Arbanas sa one strane nije smeo kročiti na svoju zemlju koja je ostala na ovoj strani. Svi izvori za život bili su presečeni. (...)
Ali vojni režim nije samo obustavio poslove i presekao redovne izvore zarade, već je popljačkao od stanovništva celu gotovinu ljudske i stočne hrane. Pri srednjevekovnom sistemu snabdevanja trupa, da se koliko toliko utoli glad vojnika, gurani su u glad meštani. (...)
Vlada je tu pljačku uzakonila i podigla do najvišega stepena uvođenjem kontribucionih taksa koje su vojne i civilne vlasti u novim krajevima naplaćivale. (...) Pohvatani su dakle, svi oni predmeti koji se u narodnim masama najviše troše, bez kojih one ne mogu. (...) U prilikama, pak, kada je izvor redovnih zarada presanuo i gotovina popljačkana, narod od lira „razoružan“, kontribucione takse su gonile pravo očajnoj odbrani života. Kada se sve to ima na umu: da za život Arbanasa nije niko nikome odgovarao, da je vojska rupila u primitivne životne navike sa svojom krutom logikom sile, da su svi izvori života presečeni, ljudi i stoka ostavljeni bez hrane, da je pljačka dodijala i malom i velikom, i bogatom i siromašnom, - kada se sve to ima na umu, onda imate pred sobom retko tipičan slučaj kako se stvaraju bune. (...)
I kada je buna izbila, vlada je preko zastupnika ministra spoqašwih dela izjavila da će Arbanasi biti „primerno kažnjeni“, buržoaska štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršavala. Arbanaska sela iz kojih su ljudi bili blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne. Verna slika tih varvarstava iznesena je u dopisima iz Arbanije u „Radničkim novinama“, u člancima Krvna osveta soldateske i Crnogorski bes. Još se jednom potvrdilo da je narodna pobuna najprimitivnijih plemena uvek humanija od prakse stajaće vojske koju moderna država protiv pobune upotrebljava. Srpski vlasnici su otvorili svoj registar kolonijalnih ubijanja i grozota i mogu već dostojno stupiti u vlasničko društvo Engleza, Holanđana, Francuza, Nemaca, Talijana i Rusa. (str. 104-8)